Dejzi: Ukršteni putevi

Voz kojim je išla polazio je za nekoliko minuta i ona se nervozno premesti sa noge na nogu. Osećala se anksiozno; mrzela je da kasni na bilo šta, a posebno kada su u pitanju ozbiljne situacije kao što je ova. Ponovo je pogledala na sat na telefonu koji joj je govorio isto što i pre nekoliko sekundi.

Frustrirano je uzdahnula i sela na klupu koja je bila prazna, a onda ponovo ustala.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Борка Даевска: Дасија

Напукли секутић на левој страни вилице Данка Деврње, стао је, мало пре но што ће зора проклијати, да реже сан на измаку – пробудивши се, капака слепљених и лењих, чешао је потиљак на месту изгужваном и улубљеном од терета сна, дражећи већ ишчезло сећање на њега: мора да је, укочен као да га је плесан ноћу нагризала, прерано и исхитрено уперио поглед кроз прозор.

Деврњино тело било је, обликом, налик на тело какве жене – он врати на место груди што се током сна, као течне, разлише по трупу му и бездлаком руком посегну за теглом пуном корена каранфилића потопљених у меду: решен да обезглави нервне завршетке, претрпео је бол у зубу приликом исисавања меда из корена, а затим читав корен поједе и препусти се клокоту умирујућег опијума у свом ликвору, бразданом и чврстом као сомот…

Пошто је претпоставио да ће се бол вратити, пустио је да га поједу зрна рудничке соли, посута по јечменој погачи, коре од које зуби цвиле.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Мали Јаша: Fabula rasa

Већ данима ми мишеви гризу уши. Већ данима скорела крвава флека пожели ми добро јутро са свеже опране јастучнице. Помешани мириси крви и прашка за веш уместо кафе.

Сви мисле да умишљам. Крваве флеке правдају мојом склоношћу да гризем нокте.

Свако вече ме прогањају. У хорди долазе до мог кревета, један за другим остављају тачно један отисак зуба по истом месту мог уха. Ухо ми полако мења облик,  хрскавица игра улогу плодног тла за фосилне остатке, а чељусти се тискају у вечност.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pokahontas: Prečica do priče

„Verujem da su slepe ulice prikrivene prečice“ – pomisli Teodor dok je iz zapaljenog autobusa iznosio prtljag. Krenuvši na prvi veliki angažman kao novinar poznatog tabloida, bio je zaustavljen. Za dva sata počinje otvaranje najvećeg tržnog centra u zemlji, trenutno nešto više od 30km udaljenog od njega. Upravo on je bio zadužen za izveštaj sa terena. Umesto lokalnih novina, želeo je afirmaciju u prestižnim medijima i svojom upornošću je osigurao svoje mesto.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Кишни човек: Плава клупа

Тело ми обузима језа, док хладан поветарац завлачи своје дуге прсте испод моје танке одеће. Камо среће да сам се боље обукла- мислим док тупо ходам улицом високо уздигнуте главе, рукама у џеповима сатенског капута, промрзлим од хладне новембарске ноћи.

Тек по који пролазник упућује ми поглед пун жаљења, као да сам каква скитница, зачуђени што сама ходам Толстојевом улицом- као да ми је битно шта они мисле. Давно сам научила да човек не треба да се обазире на туђа мишљења, већином је ту заступљена само себичност, зависност и окрутност.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Анастасија: Борба

Ни сама не знам шта сам мислила у том тренутку. Дах ми је постајао све краћи, а откуцаји срца све гласнији. Клаустрофобична сам. Да ли су то они знали када су ме затворили овде? Моја једина жеља је била да побегнем из мале, уске, мрачне просторије. Тама ме је обузимала све више. Узалуд сам покушавала да отворим метална врата, узалуд сам звала помоћ. Села сам на прашњави под јер нисам могла више да се држим на ногама.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Огњен Филиповић: На крају лавиринта

Тамо изнад логике и разума на почетку свих почетака и крају свих крајева у ништавилу тамном где кадикада некаква светлост зна да изненади бљеском, свађају се један брат и једна сестра, Живот и Смрт. Једна их је природа створила, а они опет као да су постали једно из другога, јер без Живота ни Смрт не успева. Живот је тако озбиљан, некада леп на моменте болан; подсећа на лавиринт испреплетан камени. А  Смрт тако мистична заносна дама црна, на први поглед изазов представља, енигма вечна нерешива.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Kami: Tajne Kočićeve ulice

To je bila Kočićeva ulica, starogradsko sokače. Svima poznato po tome što je jedino sačuvalo duh prošlosti grada. Pored vrelog, suvog asfalta, novonastalih fabrika i modernizacije grada, kaldrma u Kočićevoj je opstala kroz vekove. Jednom rečju bila je to prava čaršija, koja je deo kulturne, privredne i istorijske baštine grada. Na glavnom trgu se nalazila česma oko koje se skupljao narod. Česma je bila mala, nimalo spektakularna, nimalo moderna, nimalo funkcionalna, čak ni nimalo ispravna.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

žan&žak: Priča, šta je

(prolog)
Ovo je moja prva priča. Prva, nakon prethodne. Prva, koju neću zaboraviti. Prva, koju čitate.
O njoj ne morate da znate nekoliko stvari:
– pišem je jer moram
– tehnički to nije tačno, ali uvek pišem iz unutrašnjeg moranja, tako da tehnički i jeste tačno
– ova priča se ispisuje sama, ja je samo zapisujem
– unapred je ne podnosim, a ni unazad; ne znam šta ona misli o meni
– paralela između likova i autora ne može i ne sme biti povučena

Pre čitanja pročitajte uputstvo     →     →     →    ↓
                                                                                    ↓
                                                                                    ↓
                                                                       UPUTSTVO: pročitajte priču i poštujte uputstvo

 

(zaplet)

PRIČÂ PRIČA ŠTA JE PRIČA

JA: Kako je bilo u svemiru?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Аурора Ризнић: Прихвати игру?

Слика је била мутна, али недовољно да не бих препознала детаље од којих сам се најежила. Закључила сам да је настала пре неколико часова јер је слабашно сунце обасјавало ћошак кревета у ком сам немирно спавала са постељином упетљаном око ногу. Према углу снимања, рекло би се да је камера била на мојој полици са књигама, негде у близини (како пригодно!) бизарних прича Олге Токарчук и Саманте Швеблин. „Када подигнеш слушалицу, више није важно да ли је позив био упућен теби“, писало је испод слике.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]