Сања Митровић: ПРЕДВИЂЕНИ ПАД

Не могу га сагледати од магле која је око њега, тог обичног човека, најобичнијег од свих, човека који гледа у Саву и не говори, који не може предуго да буде у загрљају, магле која је од детињства ту, магле за коју не знам да ли је одувек била ту или је изашла из мене. Све остаје немо и далеко између нас. Напустићу га, он то зна, видим то по начину на који ме гледа док му прилазим, сваки пут наивно радостан.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Михајло Манојловић: СТАН БРОЈ 29

Стан број 29 налазио се у поткровљу петоспратнице смјештене у малом приградском насељу. Без много природног свјетла и са превише ниским плафоном, његови стари дупли прозори гледали су на запад и када би падала киша, на једном зиду стана избијала би влага која би понекад из своје флеке пустила покоју кап. Зграда веома старе изградње је, између осталог, била дом многим лицима која, напустивши своје домове, са често празним новчаником, одлазе у потрагу за бољим, или макар другачијим животом.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Филип Пајкановић: ЛАВИРИНТ У ЧЕТРНАЕСТ КВАДРАТА

23.03.2070. Нови Сад

Мирис који доноси киша, има своју посебну чар, коју ретко ко може осетити и докучити, а камоли саживети се целим бићем са њом. Ужурбана маса на главној аутобуској станици која се креће по кишовитом дану, одаје утисак болести, јер сви су опседнути циљевима зацртаним за тај дан и више нико не примећује оног поред себе. Да је само неко могао да обрати пажњу, угледао би прави пример пркоса.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: МОЋ ЈЕЗИКА

Моћ. Има ли веће моћи, од моћи Језика? Прохте ли ми се да кажем како из моје три главе, расте седам дана, у којима се крије сваког универзума тајна, Језик ће то поднети. Језику то није бесмислица, то је бесмислица договора многих глава који су заборавили шта Језик значи. Главе се договоре, шта је тачно и шта је смислица. Језик је моћан, и човек га има, а у ствари Језик њиме влада.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ШАНСА

Зашто све плишане играчке имају сличне очи? Изгледају као да се труде да покажу да нису само од паперја, него да и у њима нешто дивно животари. Смеђе, без јасних зеница, или беле са неспретно нацртаним црним туфнама. Ипак су далеке и недовољно осећајне. Зар ме одмалена прате тупи видици? Девојчица на седишту лево од мене стеже своју плишану илузију. Изледа да је плаши моја покисла појава.

Сада ме од твог погледа дели неки претерано шарен кишобран и тринаест корака кроз баре на коловозу.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Буква: ПИСМО У КОЈЕМ ТОДОР ОД СУБОТЕ СВОМЕ ШЕГРТУ НИКОЛЧИ ОБЈАШЊАВА ШТА ЈЕ ТО ARS POETICA, И ЈОШ, ЗАШТО ПИСАТИ ПИСМА

Драги мој Николча, мили пријатељу,

У овој антипатичној рупи што се зове свет (на поругу језику и разуму, јер свега ту има далеко више него светлости и сијања), деси се понекад, тако ретко, тако тугаљиво нечујно да Бог (или Природа, како је ту једнакост изволео успоставити онај бунтовни Јеврејин) изабере себи за мартира двосмислено биће, прозвано песник. И да је ту, одувек и пре свега другог, било више мучења и сведочења него раскалашности и слободе, супротно назорима неких (егзампларно, оне ноторне будале Трипчета де Утолчета), стојим ти неупитно сигуран, стаменит, са ових пола века живљења што храмље за мном.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]