Slaviša Trivković: POMIRENJE

„Šta je sad, sad si našao da ćutiš, inače ne zaklapaš?“

„Daj, stari, ćuti, majke ti“

„Tako sa ocem, ako, ako. A kad sam radio i stvarao, jee l, ondaa. A za koga…“

Za koga?-Te je riječi ranije znalački znao da spusti u šake i prste, koje bi tada širio i dugo i pomno ih posmatrao, krajičkom oka tražeći reakciju. Sada je to tek traljavo učinio, pa automatizmu, skoro amaterski i s nekom nervozom.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Rastović: LEDENA KIŠA

Napolju ledena kiša. Lije već satima. Ne sećam se kada sam poslednji put jela. Gledam kroz zaleđen prozor i razmišljam kolika je verovatnoća da ću umreti od gladi ako ostanem unutra. Možda ću umreti od prehlade ako izađem napolje?

Duvam u prozor pokušavajući da ga otopim ne bih li videla kakvo je napolju vreme. Borim se i duvam iz dubine pluća, zamišljam kako umirem od gladi, počinje da mi se vrti u glavi od duvanja.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: PRIČA

Beše jun, ili jul prošle godine kada na peronu šest čekajući voz za Bar sretoh njega. Ne upamtih mu ime, ali sve na tom čoveku bilo vredno pamćenja, pa sebi još neoprostih što ga zaboravih. Sedeo je na klupi namenjenoj za čekanje vozova, ispred mene. Beše izrazito visok čovek, grubih crta lica, brade stare više od tri dana i neuredne duge kose koju je nevešto vezao u rep. Mislim da je bio srednjih godina ili je bio mlađi, ali u njegovim očima bilo je svega sem mladosti.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pavla Banjac: PROJEKAT: GRAĐEVINSKI RADOVI U RAJU

I

Tog dana, nečemu je morao doći kraj. Bila je ponoć, i Anđeli su se ponovo igrali hora, ne poštujući kućni red. Čaše iz kojih su ispijali vino za sutrašnji Pričest, skuplje od Naših života, produkt Našeg rada, udarali su besramno jednu o drugu. To im je, sad sam već u potpunosti sigurna, služilo umesto zvučne viljuške. ,,Živeli!” Živeli. Spakovala sam očev, nasleđen, revolver u radničko odelo i legla da spavam.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anabela Kuridža: POSTOJANJE U POSTOJANJU

Oduvek je moje oružje bila moja glava. Oružje kojim nisam uspela suprotstaviti se svetu, jer šta je jedna oštrica naspram bezbroj, iako polutupih, uprtih u moj lik? Glava mi je oružje kojim se borim sa sobom i koje je sredstvo svake bitke na mom bojnom polju. Često se vraćam raskrvavljena i u ranama, ponekad polumrtva, na ivici života, mazeći se sa smrću. Ali vraćam se.

U ratovima se oružja tupe, oduzimaju, gube, ali ja u ovim svojim oštrim svoje oružje, da bi se konačno suprotstavilo onim uprtim u mene.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Дајана Митров: НОЋНИК

Уснио сам синоћ чудан сан… Започео је своје писмо господин П. У том моменту зачу гребање грана јеле о свој кухињски прозор. У тишини глуве ноћи тај непријатан звук одјекнуо је празном, свећом осветљеном собом и прекину му ток мисли. Мрак се увелико дизао над крововима града. Светина је спавала. „Можда би било добро отићи до крчме вечерас“, помисли господин П. „У ово доба године свакако је добро не бити сам.“ Затим, отвори средњу фиоку свог писаћег стола и извади из ње малену кутију коју је откупио недавно на неком вашару.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Lazar Lazarević: BUBA

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća
Pred čudnim znacima i više nemam ruke
u  prostor prognan i u vreme

MILJKOVIĆ

I

Već danima se raspadam u sopstvenom smradu, u iznajmljenom stanu. Ponestaju mi ideje, podilaze žmarci. Mačijim vidom brojim bubašvabe koje se igraju u mraku i pitam se dokle će više da traje ova bedna, beznačajna i sumorna scena? Plašim se buba, a one mi već danima okupiraju sobu, ne mogu da sidjem sa kreveta.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милица Милошевић: МУЗЕЈ ПОГЛЕДА

11:47

Трчала је на станицу – опет је каснила на градски аутобус, као и сваког викенда већ два месеца. У моменту је била срећна видевши гужву на станици због које се градски аутобус задржао тек толико да може да стигне на време. Улетела је и заузела прво слободно место. Људи су излазили и улазили, а она је меланхолично гледала кроз прозор незаинтересована за сапутнике који су се мењали сваких пар минута.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Kristina Posavčić: DIŽEM MAŠTU

Da li si nekada video kišu?

Molim?

Da li si nekada video kišu?

Posle kratke pauze zbunjeno i sa oštrim pogledom pogledao me je i rekao: ,,Ne rauzmem tvoje pitanje.” Pa lepo te pitam, da li si nekada stao i gledao kišu? Ne slušao, nego baš gledao?

,,Kakve veze tvoje pitanje ima sa celom ovom našom raspravom?”

Pa zanima me da li si nekada gledao kišu. Da li si posmatrao u kojim sve pravcima lete kapljice dok duva vetar, kako udaraju u površine, kakvi sve tipovi kiše postoje i koji je tip upravo taj sad koji pada dok je posmatraš?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: PROGONJENI

U zapećku jedne prestoničke uličice plamtela je noćna svetiljka, čiji su uporiti odsjaji izbijali kroz krošnju starog jasena, davajući mu praznično, gotovo bajkovito obličje. Svi oni koje bi bljesak svetiljke umio kada bi, izronivši iz jedne od straćara, krenuli put centra, znali su da je to stapanje jasena sa zracima koje je bacala svetiljka, jedini lep prizor u njihovom ozloglašenom kraju. Kad bi se kojim slučajem neki zalutali putnik zatekao u mračnom kutu ćorsokaka, vrtoglavo bi posrnuo u magnovenju užasa da napusti to neprijateljsko mesto i da zauvek zaboravi vonj koji mu je tako pokvarenjački zaposeo nozdrve.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]