Anabela Kuridža: KRIVAC BEZ KRIVICE

Nikad nisam voleo raskrsnice. Nisam voleo onaj korak što sledi nakon raskrsnice, nakon pravca u kojem sam morao da pođem. Nisam voleo korak za koji nisam znao znao hoće li koraknuti u visine, ponore ili na isti put kojim sam do sada gazio. Gledajući u njih, strahom ophrvan od onoga što me čeka, znao sam dugo stojati bez hrabrosti za napred, bez mogućnosti za nazad, truleći u sopstvenom beznađu. Znao sam stojati čvrsto sklopljenih kapaka ne videvši dalje od mraka u sopstvenim očima.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Тијана Ненадовић: 313

„Нешто јако чудно сам синоћ видела“, кренула је да прича собарица и улетела брзо у собу остављајући да врата залупе за њом.

„Шта се десило, Марлин“?! – забринуто упита Натали, њена пријатељица која ради у хотелу преко пута.

„Пођи са мном, морам нешто да ти покажем.“ Рече собарица и ухвати Натали за руку.

„Где идемо“?! „Где ме водиш“?!

„До своје собе.“

Када су стигле испред собе, Марлин погледа лево, а затим десно, откључа врата и гурну Натали унутра.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tamara Hak: HEMIJA

Ležali su na proplanku u samom središtu šume, i dok su se zraci sunca probijali kroz guste krošnje drveća, posmatrao je njene oči koje su se, podstaknute nemirnim snopovima svetlosti, menjale. U kratkom vremenskom periodu, pretpostavljao je, više u njima neće videti boju dužica, već će se ona stopiti sa crnilom zenica. I stopile su se. Onda se promeškoljila i  protegla. „Koliko još treba da čekam?“ – promrmlja u pola glasa, što iz njegovih grudi probudi krkljavi osmeh.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sara Matin: HEMIJA

Palermovsko nebo ostaje u očima dok se Palermo spušta u podzemlje. Oduvek je bio kameno telo Italije koje diše. Pre mog ulaska u katakombe Kapucinera, priroda me je podsetila na ono što tražim i pokazala mi kako je izgledala njegova smrt.

Tri ptice letele su u neprekidnom trouglu. Zrak Sunca prolaskom kroz trougao uvukao je unutrašnji vazduh i pribio tri ptice uz svoj zračni vrh. Stvorio je tirsus čiji su one postale ukras.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Jelena Arsenović: JUGLANS REGIA

„ Nikada nisam voleo raskrsnice. “ – pisalo je unutar oraha.

Umesto jestive rezge nalazim nejestivi papirić. Ništa mi nije jasno. Tako sam se pomučila da razbijem  moravca,  inače pravog mekušca svoje nesalomive vrste. Htela sam čak i da se manem uzaludnog posla i da ga prepustim vevericama da mu sude. Samo što sam zamahnula rukom da ostvarim naum, moravac se prepolovio.

–          „ Nisi morala da budeš tako gruba. Učtivo pitanje bi bilo sasvim dovoljno.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Татјана Кнежевић: 00:36

,,Нешто јако чудно сам синоћ видела“, кренула је да прича собарица. У хладној полицијској станици одзвањале су њене речи. Инспектори су помно посматрали сваки њен покрет, надајући се да ће доћи до праве истине и тако решити мистерију собе 666 која траје већ годинама.

-Тог дана  сам дошла на посао као и обично у 15 сати. Девојка која је са мном први пут радила, предложила је да се поделимо по спратовима.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tamara Radević: IZMEĐU SNA I PARKOVA

„Nikada nisam voleo raskrsnice“, rekao je zamišljeno, držeći je za ruku. Začuđeno je pogledala u plavu talasastu kosu dečačića. Imao je ranac u obliku pečurkice. Upitala ga je zašto. Ne „otkud ti to“, nego „zašto“. Pogledao je nebo-plavim očima. „Tamo se okupljaju veštice…“, izgovorio je drhtavim glasićem i priljubio joj se uz nogu. Pre par minuta pokupila je sina iz vrtića. Čekali su da se upali zeleno svetlo na semaforu na raskrsnici koja deli dva parka, kao strašan most pun bučnih prljavih čudovišta sa svetlećim očima.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Павла Бањац: ЦРНОРИЗАЦ

За пет недеља и пет дана, стровали се на Дом наш, Божији, дожд, и тридесет и пет недеља не престајаше. И изли се слатководно корито на иконе и олтаре нам наше, а браћа моја што пливати не умеше, молећи се у ондашњој води животворној, сада опело један другом певаше. Осморицу Посејдон у нешто што на ’ад личаше, брату своме послаше, а овај нас тамо у вирове разделише.

Када ме на земљу ми непознату спустише, браћу моју са мном не искрцаше, већ барку ка западу запутише.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: STAR MANIA

Pre nego što su telo Robina Ferdvazena izneli iz zagušljivog sobička, pustili su Star dreamer da sam govori.

Pod nebeskim svodom vijugala je tišina šireći svoj plašt bulevarima i ulicama usnulog Amersforta. Ponoć je tek zazvonila, a glava Robina Ferdvazena bila je duboko zaronjena u krilo Super Smart jastuka. Osmejak se nazirao iza gustih uvijutaka koji su padali preko usana kao grane tužne vrbe preko prozora nekog opustošenog zdanja. Premda je pametni jastuk imao sve pesme ovog sveta, sijaset audio knjiga i stotinak radio stanica, Robin je pred spavanje najviše voleo pustiti zvižduk svog strica Euripida koji bi ga tako suptilno uveo u zonu snova.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Danilo Kovačević: NE SMIJEM

Nikada nisam voleo raskrsnice. U njima nema ničeg dobrog. Večito nešto čekaš, kakav semafor ili kola koja prolaze. Kada se voziš kolima nerviraju te pešaci idioti, kada si pešak nerviraju te bahati vozači, a svi zajedno mrzite bicikliste. Često kada čekam semafor na kakvoj raskrsnici, odaljim se malo od kolovoza, za svaki slučaj. Neretko se desi da mi u glavi dođe misao: „Hm, a što se ne bih bacio pod kola sad?“.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]