Branislav Aleksić: INDIGO (Tamara Radević)

Čudno je to. Junak nad junacima. Hrabar i mudar. Odvažan, snažan. Dovitljivi Odisej uživa u tome da se u postelji nimfe Kalipso oseća nemoćno. I pati za rodnom svojom stenovitom Itakom, pati svaki dan na žalu, i svako veče vraća se u dvore Kalipsine, nikada ne pokušavši da pobegne.

 Bojao sam se…Bojao sam se sebe… Bojao sam se sebe tek otkrivenog… Bojao sam se sebe tek otkrivenog  i nemoćnog… Voleo sam sebe… Bojao sam se…

Njena dominacija.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sara Matin: MAGISTER (Anabela Kuridža)

Verski pokret protiv svih vizuelnih predstava zaživeo je 2050. godine kao nikada do sad. Žive ikone koje plaču pred čin raskola tela obeležile su polovinu 21. veka. Vođa neoikonoboračkog pokreta bio je Branislav K., koji je insistirao na skraćenom, umetničkom tattoo imenu „Lav“. Kao što je poznato, Lavova ruka je u prošlosti bila neraskidiva od dleta, što su kasnije mnogi umetnici parodirali, oslikavajući alat i deo tela kao srasle u različitim položajima.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Rastović: PRE SUTONA (Jelena Vesić)

Zdravo, čitaoče, moje ime je Mila.

Ne znam kada ćeš ovo čitati, a ne mogu ni da znam ko si. Jedino što pouzdano mogu da kažem jeste to se u momentu, kada se ovaj papir bude našao u tvojim rukama, ja više neću nalaziti na ovoj planeti. Što je u ovom trenutku jedino dobro.

Znam da će ljudi, kada  moja slika bude okačena na nekoj banderi, autobuskoj stanici ili kapiji crkve,  izbezumljeno zuriti u nju.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ивана Јањић: Једна главица свјеже (?) зелене салате у 19.26, и откад се бог пише малим почетним словом (Славиша Тривковић)

Последњи сунчеви зраци голицају окрњене крајеве зграда и кроз прозор њежно падају на корице књиге која немилосрдно покушава да промијени већ добро установљени облик мојих ребара. Сва срећа па није у томе усамљена. Једна баба, чија је торба за пијацу препуна салате (Шта ће јој салата са пијаце у седам и двадесет шест увече?) покушава да дође до врата аутобуса, уплашена да је неко не заборави, не заобиђе, не престигне.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dalibor Mirić: DŽABA SVE KAD TI JE MAJKA KUČKA (NEMUŠTI JEZIK) (Danilo Kovačević)

Prošlo je nekoliko godina nakon što je Simeon, jer čoban je imao ime a to ime je glasilo „Simeon“, ženi objasnio zašto se nasmejao. I njegova žena je imala ime naravno, zvala se Stana. Živeo je s njom skromno i zahvalno jer im ničega u životu nije manjkalo. I tako jednog dana dok je obilazio svoje imanje, idući kroz šumu, sreo je kralja koji je sa svojom svitom bio u lovu.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Slaviša Trivković: POVEST JEDNE TIŠINE (Marija Gagić, „Hemija“)

Rano septembarsko poslepodne u Vojvodini zna biti izuzetno prijatno. Dugo i vrelo leto koje se osetno povuklo, istina anemično i bezvoljno, na kraju krajeva kao i sve drugo što dospe u ravnicu, dopustilo je pak da se zrak blago zastudeni, pa ga u hektolitrima puštam kroz spušteno okno Opel kadet karavana, godišta osamdeset šestog. Ipak, i pored toga, u kolima je skoro pa nepodnošljivo toplo. Kapljice znoja na vratu, verovatno pretekle još od puta ka granici, sasvim su se jasno kristalisale u sitne, belo-sive grudvice soli i prašine, i sada, u sudaru sa novim, izazivaju izuzetno neprijatan osećaj iritacije i neizdrživo peku.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Весић: ВОЈВОДИНА (Милана Ћирић)

Ту се простори мере свитањима и сумрацима, а време дужинама сенки. Млечни пут је до колена, као просута слама.

Без обзира на то припадао путохоличарима или не, сигурно си у једном тренутку свог живота маштао о далеким путовањима. Међутим, онај који је та путовања и искусио, може потврдити да баш ни на једном месту нашег света, ма колико оно божанствено изгледало, није као у пределу за који нас везују најлепше успомене детињства и младости.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: GLAVOBOLJE (Dajana Rastović)

Christian Jäkel-Ledsen pretrpeo je težak udarac – preminula mu je majka nakon kratke i zlokobne bolesti, koja ju je sažvakala do te mere da sanduk nipošto nije smeo da se otvara za vreme pogreba. Tri dana nakon što je nesretna žena otišla pod zemlju, pozvao sam ga i predložio mu da sa mnom, Larsom i Ingebitom ode za vikend na ostrvce Mörtö i malo skrene misli sa tragedije, te okrepi duh uz zvuke prirode.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Гагић: SWEET DREAM OF A BEATIFUL NIGHTMARE (Вања Поповић)

Опрости ми на визији, читаоче. На речима, мислима и делу. На свему реченом и помишљеном. Разуми моју жељу да свима удовољим. Ја себе дајем вама на читање, пипкање и још по нешто. Не, нема Вања ништа са овим. То сам само Ја. (Ја сам хартија.)У теби има превише ироније и горчине. Због тога се мимоилазимо, никада се потпуно не предајући ономе што може да објасни наше исконско, непостојеће, болно, магично, животињско, мистично, нереално.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Арсеновић: КАКО СЕ ЉИЉАК ПРЕДОЗИРАО ОДИНОВОМ МЕДОВИНОМ (Зорица Глишић)

Бити писац то је лако. Бити писац може свако. Мало речи чудног споја и настаде прича нова. Нико не зна шта се кува и шта твоја глава чува.

Данас ћемо да грицкамо,

грицкамооо,

грицкамООО.  

Мали сам мишић ја

ра – та-  та,

ра – та –ТА.

Изоштрити своја чула треба, јер без њих добре хране нема.

Види ти овај пакетић красни, са пуно речи сласних. Ооо хвала вам свевишње силе! [ЧИТАЈ ДАЉЕ]