Ленка Настасић: ПЛАНДОВАЊЕ

Већ неко време има обичај да након дужих разговора унутар својих неколико зидова широм отвара прозоре да би ружне мисли напустиле просторију. Не воли задах испразних људи и њихових прича. Ретко јој ко прија. Каже, то ваљда долази са годинама. Негде након једанаест сати почиње њен дан. Телефон звони већ добрих пола сата, али је се ни то не тиче.

–    „Жива сам и данас, што ме давиш?“

Поклапа слушалицу телефона из прошлог века; зна се да са њом нема дужег разговора пре испијања кафе.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: СЕНКЕ

Мртви немају сенку.
Ми смо остављени овде, тако смо осуђени. Предодређени,  добили смо задатак. Имао сам среће, мој човек мене је препознао. Приковани смо, померили се нисмо, има, има… не памтим. Оне непрепознате тумарају, због свог неуспеха другима се прикрадају и у посао мешају. А ми, дуго смо овде, чини ми се тамнимо, изгледа све више. Од таме смо и настали, али да не би светлости, било не би ни нас.  [ЧИТАЈ ДАЉЕ]