9. SMRT – komentari predavača

Dragi naši,

Nadamo se da ste uživali u pisanju ovog zadatka uprkos nenadanim okolnostima. Zahvaljujemo vam na trudu i kvalitetu pristiglih radova i komentara! Kao što već i sami znate, Kurs kreativnog pisanja proze će se nastaviti svojim tempom, što znači da ćete i dalje dobijati novi zadatak na svake dve nedelje, a vaši radovi će i dalje biti objavljivani na Zingu. Jedina izmena u odnosu na dosadašnju dinamiku časova biće, naravno, nesrećna okolnost što se sami časovi neće održavati.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: WE NEED TO TALK ABOUT CAMUS’S DEATH (Alber Kami)

Kami je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ili možda nije. Ne znam. Ali povest koja će vam biti predočena u nastavku teksta detaljno svedoči o magnovenju smrti i onome što joj je prethodilo. I to unatraške.

5. januar 1960.

LE MONDE: „Juče, 4. januara u popodnenim časovima, naš poznati pisac i dobitnik Nobelove nagrade, Alber Kami, poginuo je u saobraćajnoj nesreći nedaleko od mesta Vilblevin, kada je automobil kojim je upravljao njegov izdavač Mišel Galimar, izleteo sa puta i udario u drvo.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Karabasil: SAN STOLEĆA (Gavrilo Princip)

Terezin. Kazamatska bolnica. Memljivi zidovi. Mrak. Lanci. Vezan poput zveri, leži, sam, proklinjući mučitelje i njihove nalogodavce što mu nisu još onog vrelog sarajevskog dana presudili kuršumom, ili odmah nakon procesa – vešanjem. Ipak, jasno zna, da se nikada ništa ne odigrava onako kako bi trebalo, već kako je određeno, kako mora biti. No, neizostavno, doći će. Doći će ona koja nije zaobišla nijednog prosjaka, nijednog vladara, anđeli su, povrh svega, skloni nadmatematici.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: „UZEĆU TE, GOSPODE, JER SI ME PODIGAO!“ (Gojko Stojčević)

Kao dete sam, vrlo rano, ostao bez roditelja. Moj otac, Stevan, bio je veoma naklonjen porodici, dobar suprug i otac. Ipak, Bog ga vrlo brzo zatraži sebi, te je od njega ostalo samo sećanje i lepe reči. Smrt je zaradio umesto novca po koji je otišao u prekookeanske zemlje. Tamo ga je, umesto poslodavca, širom raširenih ruku sačekala zla pošast, i on se vratio kod nas, kući, da umre.

Kada su ga odneli, na postelji su ostale samo crvene kapi i prazno čelo astala.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: О ЈЕДНОЈ УТОПЉЕНОЈ ДУШИ (Владислав Петковић Дис)

Била је прохладна мајска ноћ, око пет сати по поноћи. Зора још увек није била на помолу, али су и небо и пучина корак по корак, као акварел, попримали нежне пурпурне нијансе. Једино је огромна француска лађа, око које је кружило јато галебова, својом тамном, робусном појавом реметила склад и мир касног пролећа.

Путници на броду спавали су чврстим сном. Неколицина је била смештена по кабинама, док су остали, по свему судећи сиромашнији, лежали на палуби, покривени шињелима, тврдим губерима и искрзаним комадима шаторског крила.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Andrea Vranić: THE BIG FREEZE ’63 (Silvija Plat)

Sneg nema miris. Pada već par dana bez prestanka. Lale. Prošla je, čini mi se, večnost od kada sam ih poslednji put videla. Bili smo zajedno, zaustavio je auto pored polja lala. Nešto je vikao, nešto sam i ja vikala. Kao sveža krv crvene lale.

Reči. One plove vazduhom, lakše su od njega. Izgovaram ih neprekidno. A sneg ne prestaje da pada nedeljama. Sunce. Okruglasto, talasasto, potajno užareno. Sa naporom se probija kroz maglu.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tijana Nenadović: SVETLO NA KRAJU TUNELA (Lejdi Dajana)

Gde god se pojavim samo blješte blicevi od kojih ništa ne vidim pred sobom, pre neki dan sam se umalo saplela. Dodi, smisli nešto do večere da možemo mirno izaći iz hotela.

Nekoliko sati kasnije lažni automobil je postavljen s prednje strane hotela ispred kojeg su paparaci očekivali čuvenu princezu i Dodija. Ali ni ovaj put nije uspela da izbegne bliceve jer ju je jedna masa čekala baš kako se nije nadala.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Дајана Растовић: МИЛКА ЧОКОЛАДА (Адолф Хитлер)

Ова прича почиње још давне 1893. године када је Адолф имао само четири године. Тада је први пут овај дечак избегао сигурну смрт. Свештеник га је спасио од смрзавања у језеру, не знајући какав грех чини за човечанство. Претпоставља се да свештеникова душа још увек није пронашла мир на оном свету и да су преговори са светим Петром и даље у току да га пусти у царство небеско јер заиста није могао да зна у шта ће се то дете денути.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Тамара Радевић: НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА (Десанка Максимовић)

Време прошло је, чини се, пребрзо. Ја немам више времена. Прво смо дуго мислили, сви ми, да је крај далеко, далеко… Али ето, залупиле су се вратнице и враташца, немам куда даље. Мој свет се сад састоји од мисли мутних, сумње у Бога, неспокојства… Моја опорука зато настала је. Као недељна проповед. Нећу бити заборављени лист Библије.

Из неких крајева не могу да одем, њима се и у сну враћам.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]