Dajana Mitrov: „UZEĆU TE, GOSPODE, JER SI ME PODIGAO!“ (Gojko Stojčević)

Kao dete sam, vrlo rano, ostao bez roditelja. Moj otac, Stevan, bio je veoma naklonjen porodici, dobar suprug i otac. Ipak, Bog ga vrlo brzo zatraži sebi, te je od njega ostalo samo sećanje i lepe reči. Smrt je zaradio umesto novca po koji je otišao u prekookeanske zemlje. Tamo ga je, umesto poslodavca, širom raširenih ruku sačekala zla pošast, i on se vratio kod nas, kući, da umre.

Kada su ga odneli, na postelji su ostale samo crvene kapi i prazno čelo astala. Onaj što je trebalo ovo naše malo blago zadržati skupa je zauvek ostao samo misao. Brat i ja ostali smo sami sa majkom. „Mrtav je pred Njim onaj koji je grešnik, koji se ne kaje i koji u Njega ne veruje”, govorila je. Ipak, jadna, oronula i zavijena u crno, ne mogaše dugo da nas sačuva od sveta samostalno, te se preudade. Izrodi nam još tri sestre, a kako je ta treća došla na svet, majka svoju dušu i sama preda Bogu. Radost se prelivaše u tugu i obratno. Naša se porodica krunila, a istovremeno obnavljala napuklim krčagom. I to malo radosti i nešto našeg preostalog blaga preuze na sebe naša tetka Agica. Svom jednom čedu pridružismo se i nas petoro. Imali smo opet astal, nešto blaga oko istog, ali ta gadna tuga je pak ostala da tinja u svakome od nas, i da je za života nosimo i osećamo, svako svoj deo, na plećima.

Možda na sreću, bio sam i slabaošno dete. Tetka me je zbog toga poštedela seoskih poslova: „Pa nek se školuje, onda!“, govorila je. I ja sam, tako, mnoge godine proveo učeći. Naravno, ne ono što se mora na um veštački navlačiti. Više sam voleo prirodne nauke, kakve su bile matematika i fizika, što mi je sa današnje tačke osvrtanja vrlo čudna činjenica. Možda je još čudnija ta da sam iz veronauke imao dvojku. Ranije, dok je kuća još mirisala na tamjan, i dok je otac izgovarao reči zahvalnosti, na jutrenju ili pred posteljom, nekako sam i mogao verovati. Ipak, kad me život osakati, moja duša utrnu. Od tada je mnome carovao racio. Ipak, moja me rodbina navede na put bogoslovije. Moje me želje, ni do kraja studija, nisu napuštale, a moje čovekoljublje me posadi na Medicinski fakultet. Dok sam zapisivao sve o aterosklerozi i razmišljao: „Da je Bog hteo da čovek puši, ugradio bi mu odžak”, misli mi prekinuše sirene i sivi oblaci dima. Rat me sačeka u Beogradu. Od tog momenta, do mog odlaska u manastir Svete Trojice, sve je ostalo maglovito. Neko veranje po beogradskim građevinama, skrivanje, prašina. Da je i svima nama, kao ljudima i hršćanima, jasno načelo da zlo dobra doneti neće, da je krv ljudska hrana naopaka, stvari bi išle srećnije. Ipak, čovek ne može birati vreme u kojem će se roditi i živeti. Iz ruševina i leševa izbegoh u manasir.

Kako nesreća nikad ne ide sama, moj je brat poginuo na bojnom polju. Hicem je, oboren i poražen, ostao da leži na pregaženoj zemlji, među nepoznatim ljudima. Borio se sam i izgubio. Dok sam ponavljao iznova majčine reči,  pregurao sam taj rat u manastiru, a posle toga, posvetio sam se vaspitavanju dece, trudeći se Uda im dajem višu ocenu od dvojke. U nameri da spasem, a kako sam i sam bio lošeg zdravlja, oboleh iste one zle pošasti sa kojom se borio i moj otac.  Pošto sam bio sam, i pošto za mnom nije ostao niko ko bi sklonio posteljinu protkanu crvenim kapima, ili sedeo za praznim stolom, poželeo sam da svoj život završim u manastiru Vujan.

Tri meseca bejah izolovan od sveta i monaha,  kada prihvatih časak i činjenicu da o meni, možda, neće imati ko lepu reč da uputi ili sećanje da sačuva. U tom sobičku, još živ, već bejah mrtav. Moja duša, nekad utrnula, jedina se kanda borila. Ipak, lepa reč i sećanje osta, ali tek zbog mnogih decenija koje su usledile.

Kada se bratsvo iz Vujana preselilo u manastir Blagoveštenje, ja izabrah za svog duhovnika, Makarija. I tu, na tom mestu, jerej očita molitvu i postriže vlasi glave moje. U rizu me obuče I promeni mi ime Gojko u Pavle.

Published by

One thought on “Dajana Mitrov: „UZEĆU TE, GOSPODE, JER SI ME PODIGAO!“ (Gojko Stojčević)

  1. Tamo gde je Dajana upotrebila aorist, ja sam imala osećaj kao da čitam autobiografiju Gojka Stojčevića. Ovo jeste kvalitetna priča, a posebno jer se koriste tačni podaci pa možemo da saznamo nešto više o životu ovog čoveka.
    Ipak, moje najveće pohvale tiču se viđenja same smrti, toga što nije reč o doslovnom kraju zemaljskog života, već smrti svetovnog i prelazak u duhovni.

Comments are closed.