Dajana Rastović: PRE SUTONA (Jelena Vesić)

Zdravo, čitaoče, moje ime je Mila.

Ne znam kada ćeš ovo čitati, a ne mogu ni da znam ko si. Jedino što pouzdano mogu da kažem jeste to se u momentu, kada se ovaj papir bude našao u tvojim rukama, ja više neću nalaziti na ovoj planeti. Što je u ovom trenutku jedino dobro.

Znam da će ljudi, kada  moja slika bude okačena na nekoj banderi, autobuskoj stanici ili kapiji crkve,  izbezumljeno zuriti u nju. A kada im intenzitet uzbuđenja malo opadne reći će da to nije moguće, ne može biti istina da je digla ruku na sebe devojka poznata po tolikoj vedrini i osmehu.

Ali oni, čitaoče, ne znaju koliko sam puta brisala sopstvenu krv sa poda, zida ili kuhinjskog stola sa kojeg sam upravo sklonila večeru, onu koju sam spremala sa mnogo truda, ali, eto, nije bila dovoljno slana za nečiji ukus.

Nekada sam imala prijatelje. Nekoliko njih kojima sam se usudila da kažem „Ja ovo ne mogu. Ovaj život nije za mene“, a odgovori su bili „Nemoj da se nerviraš“, „Sve će to biti dobro“ ili „Sve to jednom prođe“. Ali kada? Pitala sam se, dok su me tešili sitnim, bestežinskim rečima, a onda se, kao bilijarske kuglice – rasipali svi daleko od mene. Bila sam i ja poput bilijarske kuglice koja uvek upadne u rupu, to je valjda i cilj igre. U skladu sa igrom koju sam preživljavala bila sam sve što je trebalo da budem: primereno dete, odličan đak i student, ali nikako nisam mogla da izađem iz rupe za koju mi se činilo da nema dna i da me vuče sve dublje i dublje.

Oni, čitaoče, nikada nisu mogli da vide moje suze. Njih sam čuvala za posebne trenutke, za ritualne momente kada se posle napornog dana vratim kući i uđem u tuš kabinu. Kada su me pitali zašto toliko često perem kosu, odgovor je uvek bio onaj najlogičniji – brzo se masti.

Nisu mogli da vide moju samoću i to kako mi ona kida meso i kosti iz dana u dan sve više i više, kao gladni pas koji napokon dobije komad hrane. Nisu mogli da vide kako se rasklapam na milion delića koje niko kasnije, poput puzle kojoj je jedan deo greškom završio u usisivaču, neće moći ponovo da sastavi. Ali su zato videli moj osmeh kojim sam sve to prikrivala i bilo im je sasvim dovoljno da me svrstaju u grupu onih kojima „ništa ne fali“.

Zapravo, čitaoče, falilo mi je samo malo, samo jedna osoba od 7 milijardi na ovoj planeti koja će biti tu da me pita ono što se danas tako olako preskače. Da me pita kako sam, jesam li imala naporan dan, da me zagrli i kaže da će učiniti sve da budem dobro. Takve stvari su potrebne svakom čoveku, samo se retko ko usudi da ih zatraži ili da sam progovori o tome ukoliko nije pitan.

Pre malo manje od dva meseca sam razgovarala sa Bogdanom. Izgledao mi je veoma zabrinuto i iscrpljeno, i osetila sam potrebu da ga pitam da li je srećan. Kada sam to učinila dao mi je neki neodređen odgovor tipa: „Zadovoljan sam poslom“, „Guram nekako“, ne mogu ti sa sigurnošću reći, pa je nastavio da priča o svojim obavezama i planovima, ne uzvrativši mi isto pitanje, na koje bih, volim da verujem, bila spremna da dam iskren odgovor. Onda je otišao u žurbi, nismo se ni pozdravili, ne znam ni hoće li se vratiti, i ako bude, kada će to biti.

Ali Bogdane, u slučaju da si ti onaj koji je došao do mog pisma, ipak ću ti odgovoriti  na nepostavljeno pitanje: bila sam srećna makar na kratko, na onih deset sekundi u tvom zagrljaju, toplim rečima i lažnim obećanjima, zaista jesam… 

 Ali sada zbogom i molim te, samo me pamti srećnu!

Published by

4 thoughts on “Dajana Rastović: PRE SUTONA (Jelena Vesić)

  1. Dajana je napisala fantastičan dodatak Jeleninoj priči, koju sada, zahvaljujući napisanom, možemo da sagledamo iz više uglova. Prostim jezikom, nekim teško izrečenim emocijama i bolnom istinom, potresno je prikazala šta je ono sa čime se bore ljudi koji boluju od depresije; ali i jednostavne načine na koje možemo nekome (makar malo) pomoći. Odličan odgovor na temu!

  2. Kroz svoju priču, Dajana je uspela da duboko prodre do misli i osećanja glavne junakinje Mile koja je bolovala od depresije, zbog čega je na kraju i svoj život okončala suicidom. Jezik kojim je priča pisana je jednostavan ali vrlo efektan. Iz svake rečenice izvire melanholija. Tema je vrlo teška. Duboko me je dirnula ova priča.

  3. Vrlo dirljiv nastavak priče, za nijansu tužniji od originalnog završetka, jer sada imamo pozadinu priče i znamo kroz šta je sve junakinja prolazila, kao i od čega je umrla. Na taj način dodatno se vezujemo, pa nam i njena smrt teže pada. Veoma lepo napisano.

  4. Дајана, не само да је успела да нам дочара перспективу другог лика из Јеленине приче, већ је успела и да „скине“ Јеленин зрео, а опет једноставан стил писања (уз напомену да ми се Дајанин стил писања свидео још и раније читајући њене претходне приче). Подједнако потресне, и Јеленина и Дајанина прича нам дају две перспективе кроз два лика (Богдана и Милу) на један страховит догађај који се одиграо и сматрам да је Дајана успешно приказала лик Миле који смо упознали само преко парте, тј. смртовнице, тако да смо добили један прави психолошки портрет особе која се бори са депресијом и, нажалост, ту битку губи.

Comments are closed.