Драгана Јовановић: ФОБОФОБИЈА

Одувек сам имао само један страх. Грлио ме је често увече кад легнем. Понајвише недељама. Увек су биле злосутне и омражене. Требало је доста времена да уочим ту правилност да се недељом осећам лоше и близу свом страху. Нисам волео да залазим у себе, али ипак понека мисао би бљеснула у глави и знао сам да је то потенцијални разлог. Више сам волео да стављам сунчане наочаре, да припремим десно раме за саосећајност и срце за туђе патње. Било је то самозаваравање. Ипак… Ако сам преко недеље пребацио јастук да је ућуткам док гледам понеку отужну епизоду предвидљиве серије или пуштао изнова и изнова „Let it be“, патетично се тешећи да моја светска бол вреди зарад вишег смисла, осталим данима постaјало је теже. Проблем је постајала неприпремљеност и ту ова прича почиње.

Понедељак, глософобија.

Узбуђење је струјало венама. Чујем оно што је и медицини непознаница – проток емоције уместо протока крви.
Данас је дан Д, иако сам за сваки (и мање важан) догађај мислио исто.
Изаћи ћеш одатле као краљ или као просјак. На крају нисам постао ниједно, а био сам помало од оба.
За десет минута треба да изађем пред комисију и да их убедим да је Црњансков Рјепнин имао избора. Имам ли га и сам? Схватам да није идеалан моменат за егзистенцијалне кризе и наређујем мозгу да се заустави сада.

Нисам мислио да у потпуности откаже послушност. Срце ми је било у петама, а гласне жице су заплесале танго неразумљивих, запетљаних и збрканих речи. Срећом, нису биле тако неукомпоноване у самом тексту.

По повратку кући, заплакао сам.

Уторак, децидофобија.

Истоветан ритуал сваког дана. Доручак, кафа, јутарња штампа. Ништа необично ни поетично. Ипак, кафа је за мене сушта поетика, мирис који мами, опија, зове да га испијеш и улепшаш себи дан, готово да обећава сигурност на свим пољима (као и хороскоп за стрелца). Али мирис ти не каже баш сву истину, већ ако си вешт тумач уметности сам мораш да је прозреш. Ако не успеш, па кад је пробаш постаће ти јасно да у том дану, па и животу, па и уметности, има мало горчине и једа.
Елем, док сам испијао прву шољицу у нади да је то једина горкост коју ћу данас осетити, пред очима ми је заиграо наслов: Прешла на прометној раскрсници на црвено, није јој било спаса.
Од тада више нисам волео раскрснице, јер су ме подсећале на смрт једног избора зарад живота другог. Једини проблем био је тај што је сваки покрет, свака мисао или реч својеврсна раскрсница.

Среда, хелиофобија.

Мајка је доживела срчани удар. Хитна помоћ је стигла прекасно. Јавили су ми то једне сунчане среде док сам испијао прву јутарњу кафу.

Четвртак, екофобија.

У другом разреду почело је оцењивање бројевима. Први сам добио петицу из Света око нас. Трчао сам ка кући док ми је ранац необично лаган (са свега три уџбеника и две радне свеске) ландарао готово до земље. Са врата сам викао: „Родитељи и деца чине дооом! Једини сам знао!“ Мама је лежала на поду, а тата ју је шутирао у стомак.

На следећем контролном сам добио јединицу и позив да родитељи дођу у школу. Разлог је била комшиницина реч алкохоличар, која је нашла место у мојој дефиницији оца.

Петак, коиметрофобија.

Рекли су ми да сам довољно одрастао и да морам ићи на ујнину сахрану. Било је сунчано, јер је сва киша тога дана била на земљи и у очима мајке, свекрве, супруга, кћерке и сина. Неоправдано, осећао сам у себи себично незадовољство што нико не реагује на моје зборано чело и скупљене очи. Хеј, ако је њој то била прва смрт и мени је прва сахрана. Кривио сам сунчеве зраке за извор таквих мисли. Онесвестио сам се гледајући симетрично и складно спуштање ковчега у раку. Театрално.
Сви ти споменици сада хрле ка мени, јер сам показао слабост.

Рекли су ми да сам довољно одрастао и да могу на ујнину сахрану. Нисам био.

Субота, монофобија.

На вестима: бака која продаје цвеће. Када су је услед зиме и немогућности рада, посетили и однели помоћ, на питање шта јој највише недостаје, одговорила је: „Жива реч.“

Недеља, аутофобија.

Одувек сам имао само један страх, страх да се нећу моћи изборити са свим потенцијалним страховима који ме могу обузети.

Пише: Страхиња.

Published by

4 thoughts on “Драгана Јовановић: ФОБОФОБИЈА

  1. Ова Драганина потресна прича ме је заиста оставила без текста. Искрено, желим да је прокоментаришем, да напишем нешто о стилу, теми, идеји, мотивима, али мислим да то неће бити довољно добро речено с моје стране. Сам поступак повезивања дана у недељи са одређеном фобијом која се појавила у одређеном добу живота је, по мом мишљењу, стварно сјајан.
    Заправо, доста прича које су пристигле као завршни рад су мени најбоље до сад, можда зато што смо сви имали слободу и зато што смо усвојили и позитивне и понекад негативне критике које су доста помогле при развијању стила писања.
    За Драгану могу само да прокоментаришем: свака част, значи одувала си ме овим радом!

  2. Subjektivno, ovo mi nije omiljena priča koju je Dragana napisala, ali objektivno, sasvim sigurno jeste najbolja. Pošto je došao kraj kursa, osvrnula bih se na sve što je ona do sada napisala, i ono što sam zapazila (ne sećam se da li sam to ikada glasno izrekla/javno napisala ili samo pomislila u sebi) da Dragani, koja zaista piše kvalitetne priče koje ne blede lako iz sećanja, polazi za rukom da na pravi način, svaki put jasno pogađajući suštinu, izrekne željeno. Kod nje nema praznog hoda, sve je tu baš gde treba da bude, a ova priča sa manje od 700 reči, u koju je uspela da sabere celokupan život glavnog junaka (preko najupečatljivijih scena, koje, iako sve nesrećne, grade njega kao ličnost), samo je dokaz onoga što sam prethodno napisala. U njenim tesktovima su igre rečima domišljate, efekti prouzrokovani njima maestralni, misli pronicljive, čitalačko iskustvo neosporno, a emocije, čak i neizrečene, kristalno jasne. Dragana uspeva, nenametljivo, da pokaže da poseduje bogato čitalačko iskustvo i da ga iskoristi prilikom svakog pisanja, ali na prirodan način koji je u stanju da zavede čitaoca. Znam da su njene priče bile jedan od razloga zbog kojih sam se radovala svakom drugom petku, jer je ona jedan od autora koji ima šta da kaže, i koji, iz tog razloga, treba i da bude poslušan. Skrenula bih pažnju samo na prvu rečenicu koja je ispunila svoju funkciju: apsolutno joj je pošlo za rukom da me privuče, obećavajući nešto dobro, nešto što se mora pročitati, ali i na kraj, sadržan u poslednje dve reči, koji mi je stavio osmeh na lice koje je tokom čitavog čitanja priče bilo u grču. I za kraj: i objektivno i subjektivno – apsolutno treba da nastaviš da se baviš pisanjem i kada se ovaj kurs završi. Bravo!

  3. I dobi Rejmond Karver i njegov „Strah“ proznu konkurenciju.

  4. Komentar na ovu priču pokušavala sam napisati od momenta objavljivanja.
    Nije nikakvo iznenađenje što je Dragana napisala dobru priču, već je iznenađenje mreža emocija prebačena preko sadržaja, koju nisam prepoznala u ranijim radovima. Ipak, ta emocija, iako uznemirujuča, nije patetična. Moj omiljeni dan je četvrtak – momenat katarze koji je potpuno bio van mog horizonta očekivanja. Takođe bih pohvalila činjenicu da se rasplet svodi na samo dve reči, koje, u sprezi sa prvom rečenicom, čine priču zaokruženom.
    Naposletku, sve pohvale imam za koleginicu koja je uspela da napiše ovakvu priču, uprkos dužinskim ograničenjima, ali i da održi kontinuitet u kvalitetu pisanja tokom čitavog trajanja kursa.

Comments are closed.