Dušan Karabasil: SAN STOLEĆA (Gavrilo Princip)

Terezin. Kazamatska bolnica. Memljivi zidovi. Mrak. Lanci. Vezan poput zveri, leži, sam, proklinjući mučitelje i njihove nalogodavce što mu nisu još onog vrelog sarajevskog dana presudili kuršumom, ili odmah nakon procesa – vešanjem. Ipak, jasno zna, da se nikada ništa ne odigrava onako kako bi trebalo, već kako je određeno, kako mora biti. No, neizostavno, doći će. Doći će ona koja nije zaobišla nijednog prosjaka, nijednog vladara, anđeli su, povrh svega, skloni nadmatematici. Iščekuje je svakoga časa, zna da je već neko vreme tu, nastanila se nečujno u njegovoj sobi, i gotovo da može da je osmotri kroz tminu, nagnutu na polu-uspravljenu dasku kako mu šalje značajne poglede svojim užarenim očima, kako koketira, osmehuje se i zove ga kao lavica što kroz noć zove svog mužjaka. Približavala mu se postepeno, danima, dok je on predano, uporno iščekivao, poput davno ostavljene ljubavnice. Tuberkuloza. To joj je pseudonim. Ime davno poznato, mitovima i pričama preneseno kroz najrazličitije zajednice i kulture. Nadao se susretu sa njom i pre tamnice, to bi bilo jedino razumno, kuršum ili kanap, tako da skonča. Ova mučenja, zlostavaljanja, izgladnjivanja, jednom rečju tortura, odužila su se, raširila u jedan ogromni beskrajni dan, dan prepun mraka, vlage, hladnoće, rana, bolesti i tišine. Iznad svega, tišine. Ležeći u tami kao da je mogao da vidi sve one dane, sve časove provedne u tvrđavi, kojima je najzad mogao nazreti kraj. Posle par dana tamnovanja obrisi stvarnosti dobijaju poseban oblik. Zvuk tišine koji postepeno narasta kroz bujice misli dok se ne pretvori u buku kuhinje sveta, iluziorno je govoriti kako ta kuhinja sveta poprima zapreminu interplanetarne kuhinje, nakon nekoliko meseci, ili, izuzetno, intergalaktičke kuhinje, nakon nekoliko godina. Zvuci, zvuci, zvuci, misli, misli, misli. Bujice koje iznova nadolaze. Zidovi su još prvih meseci progovorili među sobom, a voda se kapljući istrajno, dan za danom, kap po kap, ušunjavala u beskrajni mir prvog dana sveta, kada je sve tek bilo rođeno, mlado i bezgrešno. Ali koliko god da je trajao taj dan, na kraju bi se uvek vraćao bezdanu sopstvenog tela i mozga, izmučenih i prepuštenih tami. Da mu nije bilo intimnog plamena koji se rodio još davno pre svega, u gimnazijskim danima, i koji ga je jasno vodio kroz život, povikao bi tako glasno da bi i zidovi zaćutali. Ali to zadovoljstvo mučiteljima nije hteo prirediti, nikako. Ne. Ne. Ne. Da je bar mogao sa nekim razgovarati, da nije morao tolike časove provesti u samici. Fizička tortura mu je najlakše padala. Kauzalnost praznog prostora ograđenog sa četiri zida, sopstvenog tela i mozga, bacala ga je u strašni ponor svakoga jutra. U snovima, u kojima je sanjao neprekidne nizove brojeva, imena, činjenica, koji su se smenjivali na traci nepregledne fabrike, jedino se mogao odmoriti i prikupiti snagu za sledeći dan. Izdržati, ne popustiti, ne biti slomljen. Poznavao je sve njihove metode i koliko daleko su spremni da idu. Samoća je menjala okruženje u jednom času koji je uvek, po pravilu, sledio u različito doba dana. Jedan sat dnevno za šetnju po praznom dvorištu bio je nedovoljan, i u tim uslovima uvek sam, znao je unapred bat svojih koraka, i kojom će ga putanjom voditi, i koliko će ih napraviti. Znao je svaki korak ponaosob do najsitnijih tančina. Ostajao bi, katkad, u pustom kazamatskom dvorištu, zagledan u nebo, jedini istinski pejzaž sveta koji je neposredno doživeo u prethodne četiri godine, nalik predanom auguru svih frontova i kuršuma koji su u milionima strujali kroz vazduh ratom ustreptale planete. Čas bi prošao kao stražar koji obilazi hodnike tvrđave i Gavrilo bi se vraćao nazad u tamnicu, poražen saznanjem o sopstvenoj nemoći pred ludim karavanom čovečanstva. Takvog jednog dana, za bolničko i kazamatsko osoblje neprimetno, zakovanog za postelju, anđeo ga je poveo niz hodnike svesti i izveo njegov duh sa druge strane kazamatskog zida, prvi put posle četiri godine. Za njima je, pognute glave, kroz blato, kaskala Istorija…

Published by

2 thoughts on “Dušan Karabasil: SAN STOLEĆA (Gavrilo Princip)

  1. Dušanova priča je jedna od prvih koja mi je ‘zapala za oko’, što zbog naslova koji vas automatski privuče time što vam gotovo obećava priču o nečemu veličanstvenom, ali i zbog same ličnosti koju je kolega izabrao. Pažnja nije popustila nakon naslova, držala me je do kraja priče jer smatram da je unutrašnje stanje junaka prikazano sjajno, a opisi toliko slikoviti da mi je zaista delovalo kao da se ja nalazim u toj istoj tamnici. Ne polazi to mnogima za rukom kao što je sada pošlo Dušanu. Dopada mi se to što čitav rad govori o smrti i onome što je dovelo do nje, ovde nema dugog uvoda, nema digresija koje su se javljale u nekim radovima što samim tim dovodi i do gubitka pažnje. Zanimljivo, sažeto, jednostavno, baš mi se dopalo!

  2. Po mom skromnom mišljenju, najbolja Dušanova priča do sada, a samim tim i jedan od najboljih odgovora na temu smrti. Za to postoji više razloga; najpre, Dušan je sveo obim svog rada taman toliko da ne pređe granicu gde bi se izgubila nit u pisanju (nama u čitanju), a sa druge strane ipak je napisao jednu opsežnu analizu stanja zarobljenog čoveka. Čini se da tu nema mnogo šta da se kaže, Dušan je ipak pokazao da ima. U našoj svesti ukorenja gotovo mitska predstava Gavrila Principa biva poljuljana nakon čitanja ovog rada; Gavrilo je oživotvoren u ovom tekstu, mi jasno možemo da zamislimo stanja svesti ovoga junaka, za kog fizička tortura nije ništa i tuberkuloza nije ništa (!), ali je tišina ono što ga u potpunosti osujećuje.
    Poslednja rečenica je samo dodatno afirmisala moj stav o velikoj vrednosti ovoga rada. Svaka čast!

Comments are closed.