Филип Пајкановић: ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ

Увод или Почетак једног на први поглед обичног дана

Ово је надасве тако чудновато и тајанствено пространство. Да,  у овој седефној магли као да ми буше главу некакавим ванземаљским ласерима. Фин је то систем, прави мале рупице у темену, али опет одвратно боли. Овај звук, да ли су то оне трубе? Чини ми се да сам о томе читао некада давно у једној књизи, тамо стоји да ће се на небу зачути трубе и најавити смак света. Какав апсурд, па зашто ја морам да га дочекам будан? Уместо да се једноставно препустим мирном јесењем сну и на тај начин са остатком цивилизације скончам. Али шта је ово? Какви су ово гласови? Па то је била уводна шпица “Дневника” на телевизији. ,,Деда утишај!“ Не он је потпуно оглувео. ,,Који Триша?“ Стварно, више није у ситању да се стара о себи. Пре неки дан је пријавио комшију да му је провалио кроз прозор, а сам га је ангажовао да му поправи ролетну. ,,Ништа деда, у реду је!“ Е сад већ морам да устанем, нема више излежавања. Све јесење дане је ипак увек најбоље преспавати, али ни то некад нема смисла, али зашто је смисао у свему битан? Боље да одем до преподобног Јоце шљивоточивог, он увек има занимљиве напитке у ово доба године. Таман да мало преварим време ракијом, ионако оно напослетку увек порази нас.

Разрада или На прагу зоне сумрака

Ово шетање по влажном опалом лишћу на посебан начим ми узурпира нерве, добро је па је Јоцина кућа одмах ту иза ћошка. Вероватно ме опет неће препознати, да па он је апсолутни феномен. Ево већ пет година какао дегустирамо његове благородне продукте и он ме сваки пут заборави ко сам. Напослетку и у томе ипак некакквог смисла има. Није ни добро памтити све, па понекад и ја једноставно пожелим да заборавим ко сам. Стигао сам до добро познатог дворишта и осећам мирис што плени чула. ,,Здраво Јоцо пријатељу.“ О Боже како ме само гледа, као да управо види ванземаљца. ,,Да ли се ми познајемо?“ Ех, шести пут треба да му објашњавам. ,,Да, ја сам ту комшија и ми се сваке године у ово доба овде састајемо.“ Мислим да је апсурдно да му говорим име, ионако то њему пуно и не значи. Како ме само неповерљиво стреља погледом. ,,Хмм… ајде онда да попијемо по једну, једна тура је већ готова.“ Изговорио је магичне речи, знао сам да ће бити великодушан. Треба напоменути да је Јоца некада давно био монах, али су га избацили из службе. Да, то је био надасве чудан случај, он је просто пекао прејаку ракију. Једне јесени је толико претерао да је њоме усмртио седам монаха, а њих шесторицу слудио сасвим. Оно због чега је засигурно заслужио епитет ,,преподобни“, јесте то што је увек спреман да са свима подели своје благородне продукте. ,,Живели Јоцо пријатељу.“ Ау па он једва и чашу у руци држи. Хм, није му ово уопште лоше, тек се у стомаку осећа умеће врсног алхемичара у виду лагане експлозије. Од чега ли је само прави? Као сваки мајстор свог заната никад неће рећи тајни састојак. ,,Бунар…“ Ма шта он прича, какав га сад бунар спопаде? ,,Шта кажеш Јоцо?“ Мора да је нешто баш важно, чим се овако дубоко замислио. ,,Бунар… пази да се не изгубиш…“ Ау, почело је његово јесење бунцање. Па ништа морам још више да попијем, чисто да се уклопим у овако еминентно друштво. Његово умеће је толико велико, мада је он опет због тога све друге перспективе живота запоставио. Чудан је то смисао, он као да једноставно само за јесен живи. Ово је зацело чудно, тек сад почиње да се осети. Ипак ми се чини да је у питању врло чудна сорта шљиве, али овде има још нечега. Хм, морам више да сипам да докучим тајну овог мајстора. Ау, глава боли, али како ово овако брзо делује? ,,Па шта је ово Јоцо?“ Зуји ми у ушима. ,,Гљива… од патуљка…“ Шта он ово бунца, каква гљива? Какав сад патуљак? Ух ово нису чиста посла, баш се лоше осећам. Морам… морам да кренем кући.

Закључак без кључа или Делиријум тременс

Добро је изгледа да сам још донекле нормалан, таман да стигнем до куће. Осећам некакве чудне експлозије у желудцу, претерао сам то је све. Жеђ, страховита, чини ми се да ме разара, али близу сам куће. Шта је оно поред пута? Чекај, па то је бунар, али откуд овде? Морам, мало воде да попијем, нема канте. Како је ово дубоко, ни дно не могу да назрем, али шта је ово? Губим тло под ногама, падам доле. Не, кад бих само могао да се зауставим, није ово могуће. Чини се да падам цео сат, али колико је сати уопште? Невероватно, цео мој живот ми је прошао кроз главу, са свим оним преварама на рачун времена. Па ја сам пао на дно, не осећам бол, нема модрица. Како је скучено и мрачно овде. Тамо, тамо се нешто миче. ,,Хеј, ко је то?“ Надам се само да није некакво страшно чудовиште. ,,Ја сам патуљак пролећа.“ Шта овај баљезга, не он мене зацело зеза. ,,Каквог пролећа, па јесен је побогу.“ Хм, ај сад да те видим шаљивџио. ,,Знам, али ја сам зато и сакривен у бунару, једноставно не подносим јесен кишовиту и хладну.“ Какав је ово чудак неки. ,,Па шта радиш онда у овој рупетини?“ Не, ја мора да сам луђи од њега кад разговарам с њим. ,,Једноставно, чекам оне дане препуне топлоте и светлости.“ Стварно луд кажем ја. ,,Па ти дани би ти зацело брже дошли, да попијеш коју литру ракије, она најефикасније убија време.“ Да видим шта сад има да одговори. ,,Није мени подребна ракија, ја имам печурке, које претварају ову таму у светлост.“ Хм, ово ми је од некуд познато, али одакле? Не, морам да се саберем, да се напнем и искористим све силе организма. ,,Докторе, дођите пацијент се буди.“ Ма шта је ово сад? Где се налазим? ,,Јесте ли добро?“ Па ово је болница, да зацело болница. ,,Мислим да јесам, али шта се десило?“ О Боже тек сад почиње да боли глава, вероватно због тога што сам ударио о дно бунара. ,,Ништа страшно, нашли смо вас на улици како баљезгате нешто у лишћу.“ Ово је немогуће, они мора да су нешто погрешили. ,,Ма каквом лишћу? Ја сам био на дну бунара, питајте патуљка он зна.“ Па да окрете ми леђа, како се само лоше опходе према пацијентима. Идем ја до оног бунара, па ћу да им доведем патуљка он ће им све рећи. Ма, шта је ово? Мени су руке везане, не ово никако не слути на добро. Морам да се саберем и сетим шта се заиста збило.

Published by