Филип Пајкановић: ЛАВИРИНТ У ЧЕТРНАЕСТ КВАДРАТА

23.03.2070. Нови Сад

Мирис који доноси киша, има своју посебну чар, коју ретко ко може осетити и докучити, а камоли саживети се целим бићем са њом. Ужурбана маса на главној аутобуској станици која се креће по кишовитом дану, одаје утисак болести, јер сви су опседнути циљевима зацртаним за тај дан и више нико не примећује оног поред себе. Да је само неко могао да обрати пажњу, угледао би прави пример пркоса. Био је то старац од својих седамдесет и нешто година, у црном капуту и са црним штапом. У његовој руци није било никаквог кишобрана, већ је уздигнуте главе и полако, готово попут утваре, корачао кроз гужву која се ту задесила. Његово мрко избраздано лице и поглед, дубоки који као да допире из неке друге димензије, сведоче да је прошао кроз многе олује које само живот може насликати, па се на ову елементарну непогоду није пуно обазирао. Од главне станице је прешао преко пута, и такође, успореним корацима стигао до једне надасве чудновате грађевине. Била је то зграда која чини се пркоси чељустима глобализације, чувајући у свом облику духове прошлости, видљиве само оштровидном посматрачу. ,,Стигао сам, напокон…“ Помислио је старац загледан у грађевину. Некакву сету је осетио дубоко у себи, а затим од некуд познат осећај топлоте иза своих леђа, окренуо се нагло, али то је била само илузија. Такав осећај је карактеристичан у оним тајанственим тачкама унуверзума, где се прошлост спаја са садашњим тренутком, остављајући безнадежан осећај изгубљености. Ушавши у згради, старац се упутио до лифта, а затим притиснуо број четири. Зачуо се сабластан звук механизма, дајући целој слици пропадања завршни тон. Стигао је до четвртог спрата и упутио се степеницама, које су га водиле до коначног циља. Заносну чаролију тишине, разбијало је лупање штапа о под. Стигавши до стана број четрнаест, дрхтавом руком је притиснуо звоно поред врата, које је шкрипало. За тили час врата је отворио неки младић. ,,Добар дан млади господине. Да ли је Огњен Филиповић ту?“ Упита старац готово смиреним тоном. ,,Није…“ Одговори младић, отегнуто и тромо. ,,Како није? Па он је рекао да ћемо се овде наћи…“ Рече старац, са спонтаном срдачношћу у гласу. ,,Стварно ја не познајем никога ко се тако зове и презива, ја сам овде само привремено док студирам, тако да вам не могу помоћи.“ Одговори младић. ,,Добро онда, ако је тако, могу ли бар да уђем да се мало одморим? А можда се за то време и Огњен од некуд појави.“ Упита старац. Иако је младићу био непознат, ипак је у његовим очима препознао дубину тајанственог амбиса, који је пленио својом недокучивости, те је решио да га пусти да уђе у стан.

Била је то само једна соба од четрнаест квадрата, где су ствари биле поређане скалдно, али опет ако би се која ствар померила, изгледало је као да не би могао да се направи ни један једини корак, чинило се баш да су пустиле неко дубоко корење у поду. Старац је сео на стари кауч са наслоном. ,,Јесте ли за кафу?“ Упита младић. ,,Само ако ћете и ви млади господине.“ Одговори старац. Младић је ставио џезву са кафом на мали решо, док је старац за то време гледао свуда по соби, оствављајући утисак  да на белим зидовима нешто безуспешно тражи. Тада се зачуо бат корака у ходнику, старац се тргао и загледао у врата. Очекивао је вероватно да ће неко позвонити или једноставно отворити, али ништа од тога, кораци су дошавши до врата собе само наставили даље. Младић је скувао кафе и ставио их на сто. ,,Видите млади господине, овде је некада живео мој изузетан пријатељ са којим сам некада студирао књижевност. Иако старији од нас, био је једна врло чудновата и сложена личност, сложен онако како само то жив човек може бити…“ Младић је био опчињен тоном безименог приповедача, те није желео да га прекида.

07.03.2020. Нови Сад

Огњен Филиповић био је човек од својих двадесет и пет година, веселе природе како су многи тврдили, али са неком тамом дубоко у себи. Због такве противречности у самој личности, могло се доћи до закључка да његов смех и извире из дубоког и мрачног пространства. У овој соби је такође привремено живео, а његове вечери су биле попут најтежих дана, јер посао којим се преоптеретио, био је страховит терет устрепталом духу. На зидовима исписане приче, својом садржином доводиле су у питање смисао живота. Јер сви јунаци, све те судбине оковане нечим невидљивим и тешко докучивим, биле су унутрашња порука изнедрена из дубине самог аутора. ,,Како да почнем следећу причу? Вечита дилема.“ Помисли  Огњен, док је дугачки пепео падао у већ препуну пепељару. ,,Могао бих можда да пишем нешто о Звездани, али то може да буде превише банално и патетично, па она мене гледа на скроз другачији начин или можда ја тако мислим?“ Помисли загледан у прозор, са кога су могле да се виде две зграде. ,,Ово је занимљиво, па на оном прозору је светлост, можда када бих узео један од тих живота, преко пута, да их домислим и обликујем по сопственој вољи.“ Био је тада омађијан и очаран нечим, али чиме? Ни он тога тада није био свестан. ,,Ма банално је то, нема никаквог смисла… Можда је ипак време мало да одморим.“ Помисли  одлучно. Затворивши очи нашао се на чудноватом пространству, све је било опасано маглом, која је стварима давала другачији облик, од оног који познајемо. Са друге стране тог магловитог лавиринта, налазила се Звездана, упртог погледа у њега. Њене светло зелене очи, сада су у себи имале сенку, која се попут слутње заривала право у душу. Таман, када је хтео да јој приђе, некаква звер са отвореним чељустима почела је да кидише на њега. ,,Знам шта да радим…“ Ускликну, пробуђен из кошмара. ,,Створићу чудовиште које прождире снове и надања… Само је питање форме важно, у ком облику да напишем?“ Помисли, загледан дубоко у себе. ,,Песма, песма би била савршена за овакву тему“. Донео је одлуку на пречац, а затим су речи почеле да се слажу у глави попут мозаика стварајући слику апстрактног и лудог уметника. На зиду изнад писаћег стола, осванула је та песма, да подсећа аутора шта треба дотерати. ,,Ово ми се чини добро, бар за сада…“ Помисли у себи, а затим је осетио нечије присуство иза своих  леђа, окренуо се, али је то била само илузија. ,,Може ли овако нешто да се напише без последица?“ Била је мисао која му се попут оштрице жилета зарила у главу. ,,Изгледа да требам мало да одморим, пуно сам био напет ових дана, једноставно да одем негде да прошетам.“ Помисли, а затим се обукао и кренуо на улицу. После овога се више ништа о њему не зна. Мада неки тврде да се Огњен Филиповић тога дана бранио од неког силеџије и на тај начин га усмртио, таква верзија се налази у полицијском архиву, који је спаљен. Наводно је после тога отишао у неку другу земљу и више се никада није вратио да дотера песму, апсурд сам по себи.

Садашњост

,,Видите мој млади господине, између нас као да је постојао неки невидљиви договор да ћемо се баш овде наћи.“ Рече старац, сад већ отегнутим тоном. ,,Ни Звездану од тада нисам виде, каква је њу судбина снашла? Да ми је само знати, а била је бунтовна, али врло дражесна особа.“ Рече старац, а затим устаде и крене ка вратима. ,,Но ја сада морам да кренем, идем до оног старог храста поред факултета, тамо су често седели заједно на клупи, можда га и сада тамо чека.“ Рече старац, доста сетним тоном. ,,Али тај храст је исечен.“ Примети младић. ,,Исечен, али како се зграда није срушила? Не то је надасве немогуће, па корени тог дрвета су дубоко испод зграде, готово срасли.“ Овим речима старац је звучао попут неког разочараног Одисеја, кога је и последња нада напустила. ,,Али ко сте ви?“ Упита сумњичаво младић свог непознатог приповедача. ,,Ја сам Огњен Филиповић, да мој млади господине, немојте се ништа чудити, нити мислити да сам луд. Не, ја сам дошао да пронађем отпатке прошлости и на тај начин саставим опет себе, али како кад су приче прекречене. Да, само ова застрашујућа белина, када би могла да се уклони, а да приче пронађем испод ње. Можда бих на тај начин пронашао одговор садашње несреће? Но, остајте збогом.“ Старац је кренуо уским ходником до лифта, а младић је још дуго на вратима ослушкивао отегнуто ударање штапа о под, што је са лупом кише о прозор, појачавало неиздрживу горчину у устима. То је онај осећај када мислимо да смо нешто изгубили.

На једном другом месту

,,Докторе, прогласите смрт, реанимација није успела.“ Рече сестра, загледана у равну линију на дисплеју, која одваја живог од живота. ,,Како се звала?“ Упита доктор. ,,Звездана Влаић, јадна жена јутрос је већ почела да бунца о некаквом чудовишту, које прождире снове и надања.“ Ово последње доктор није ни чуо, већ се усредсредио на рутину коју је обављао у таквим ситуацијама. Сестра је ипак била још неко време загледана у тело, можда тржећи отпатке душе која се одвоила од њега.

Published by