Isak Dejanović: KHAIBIT (Pustinjak, Zvezda, Mag)

  

Danas sam imao jako čudan dan, načelno lep, ali poprilično čudan. Jutros sam ustao po običaju vrlo rano, Adina moja majka je kuvala, a otac i ja smo pošli do naše prodavnice. Nije bilo mnogo posla, za nas šnajdere, krize u svetu su se lako mogle uvideti u našem poslu. Kada je stanje stabilno ljudi su šili nova odela, kupovali su skuplji štof, bolje materijale, stavljali dvorednu dugmad, birali najskuplje manžetne. Međutim sada nije bilo tako, toga dana sam imao da zakrpim tri stara sakoa. Otac je nastavio da šije odelo nekom bogatom trgovcu Jiržiju, ovaj je po svoj prilici tražio tamno odelo, međutim nije odavao utisak nekoga ko ima prefinjeni ukus. Video sam to po njegovom odabiru manžetni i kravate. Gledao je da kupi ono najskuplje, kao da mu je samo to već bio pokazatelj dobrog ukusa i prefinjenih manira koje bi odelo trebalo da mu nadomesti. Ima u našem zanatu i pomalo filozofije, odelo možda za običnog čoveka čini čoveka, ali za šnajdera zasigurno ne. „Pokaži mi svoj štof i rećiću ti ko si“ govorio bi moj otac Solomon Šnajder.

Taj Jiržij poljak, po štofu sudeći, bio je skorojević, imao je dobre instinkte, kao i svaki skorojević koji je došao do novca brzo. Nesumnjivo je bio sposoban da dobro oceni prilike. Već prvog puta kada je došao u prodavnicu i dok je probavao ono svoje tamno odelo, zapitkivao je mogao oca i mene da li smo čuli šta se dešava u Nemačkoj? Na izlazu je rekao „da sam na vašem mestu, sašio bih sebi odelo i pobegao bih iz Poljske“, moj otac se tome smejao, računao je valjda da je u pitanju klasična netrpeljivost susednih naroda. Kada je danas navratio u onom tamnom odelu, govorio je slične stvari kao jurodivi prorok nekog zlog vremena koje nam je opet za vratom. Završio je time da sutra odlazi za Cirih u Švajcarsku, rekao je da računa na to da tamo gde ima novca nema krvi. Moj otac se ponovo smeškao, ali meni je ovo probudilo neku sumnju u održivost svega što me okružuje. Međutim, nisam hteo da se obazirem, trebalo je toga dana da se nađem sa njom, Anastasijom Kowalskom. O njoj sam ranije pisao u dnevniku, upoznali smo se u bakalnici koju je držao njen otac preko puta naše prodavnice. Ne znam šta me je pre neki dan, nagnalo da je pitam da se prošetamo, da li je to bio njen davni pogled iz detinjstva, dok smo se zimi grudvali? Sećam se da je bila potpuno bela, dok je sneg padao, njena slovenska koža poput alabastera, reflektovala je svaku svetlost i činilo mi se da konstantno nestaje i pojavljuje se preda mnom, bar kada je padao sneg. Posle toga je bila uvek nekako strašno, stvarna i njeno postojanje me je ponekad plašilo. Stideo sam se, a ne znam ni zašto. Čekala me je nešto dalje od očeve bakalnice, dogovorili smo se da odemo na vašar. Dok smo koračali, pričala je, međutim ja nisam mogao da čujem, zaokupirala je sva ostala čula, kada je shvatila da je ne čujem diskretno je ugurala svoju šaku među moje prste. Nisam mogao da se setim ničeg pametnog, pa sam ćutao i uživao u trenutku, a ona je pričala. Put je bio dug, pa sam s vremena na vreme, odgovarao čisto da razbijem njen monolog, koji sam svakako mogao slušati satima. Vozili smo se na ringišpilu i na toj vrtešci je opet počela da treperi i nestaje u refleksiji svetlosti, a ja sam se osećao isto kao i onda na snegu, kao i sada, bio sam do besvesti zaljubljen u tu devojku. Izrazila je potom želju da odemo kod gatare, da joj pomogne u odluci šta da učini sa mnom. Gatara se zvala Vadoma, bila je ciganka, čuvena po svojim proročanstvima po celoj Varšavi. Ušli smo pod njen šator, sa pliš crvenim zavesama, za to je trebalo imati novca, a za novac se u njenoj profesiji morala dobro pogađati budućnost, jer „laž je nešto što putuje brže od istine“ kako kaže moj mudri otac Solomon. Anastasija je sela nasuprot nje i rekla kako želi da vidi svoju budućnost. Pitala ju je da li želi da joj gleda u kuglu ili želi tarot karte. Anastasija je odgovorila da će ona uzeti kuglu, a da će meni gledati u budućnost tarot kartama. Iako sam već bio zaljubljen, toga dana mi je već bilo dosta poljaka koji se interesuju za budućnost, ali sam ipak prihvatio. Ciganka se zagledala u kuglu i posle par sekundi samo je počela da mrmlja „tuđa budućnost može se ukrasti kao i tuđa sreća, otećeš je muškarcu koji te neće preživeti i nadživeti, jer niste istoga imena i sutra ćeš vredeti nešto više od njega danas“. Ciganka je zaćutala i pogledala u mene, a Anastasija je upitala „Samo toliko?“. Vadoma je gledajući u mene odgovorila da ona svoj posao radi časno i da je iskrena, a da mi ako nismo zadovoljni našim sudbinama, ne moramo da platimo. Zatim sam nasuprot nje seo ja, ona je prostrla pred mene špil tarot karata, izvukao sam tri koje su svojim naličjem bile okrenute dnu stola. Okrenula je karte i rekla „mađioničar, pustinjak i zvezda“ zatim je zaćutala i zamislila se, u sudaru sa svojom sudbinom zaćutao sam i ja i kao da je ta tišina trajala duže nego neka uobičajena. Zatim je rekla, da će me „znanje, strah ili neznanje spasiti jednog puta, nakon kojeg bih se ponovo mogao roditi. Ako me ne spasi, ponovo ćemo se sresti, uskoro, iako nismo istoga imena i istoga soja“. Na izlazu sam imao utisak da ta žena zna da će uskoro umreti, ostavio sam joj nešto novca na stolu i izašao sam sa Anastasijom. Pratio sam je do njene ulice i pričao dok je ona ćutala kao da je bila zabrinuta onim što je čula, onim što sam ja skoro zaboravio. Zaboravio bih, da me nije tako nevoljno poljubila, plačući govorivši da me voli i ne želi da mi ukrade sreću. Zašto smo uopšte i otišli kod te gatare, a i bestraga sa tom slovenskom opsednutošću sudbinom, opstankom i budućnošću! Valjda bi to trebalo biti bliže meni kao jevrejinu.

Dnevnik Razijela Šnajdera
17.04.1939.

Published by

One thought on “Isak Dejanović: KHAIBIT (Pustinjak, Zvezda, Mag)

  1. Занимљиво је пре свега што је прича дата у виду дневника, што је чини некако уверљивијом. Такође свиђа ми се то што су добро уклопљени детаљи који као да слуте о рату, који ће се десити те исте године. Главни јунак чије странице дневника читамо, обликован је уверљиво, ту ми се свиђа кројачка терминологија која је доследно изведена. Именовањем оца јунака је такође направљен добар ефекат. Посебно ми се допало што се до самог краја не зна о чему је заправо реч, већ тек онда када се види година писања дневника.

Comments are closed.