Isak Dejanović: KOB MRTVE VODE (Horor + Žensko pismo)

Istočna Srbija 18.vek.

Živorad je bacio kramp, počeo je već prstima deljati komad po komad zemlje k’o noć crne, izvlačeći je iz džinovske rupe u svojoj avliji. Graške znoja svijale su mu se o vrat praveći omču, vetar je šibao nad dubokom rupom čineći njenu vlažnu nutrinu još hladnijom. Jeza, jeza se uvukla kao studen u kosti iscrpljenog čoveka kojem je vračara rekla da se pod njegovom zemljom krije bunar vode lekovite. Iznemogao i iscprljen okrenuo se od svog minulog rada, seo na vlažnu zemlju u tmini i pomislio da je sve ovo možda zalud. Možda i jeste zalud ali seti se Boga pomisli u sebi Živorad, uze kramp i raspali dublje, ali nebo je odatle bilo visoko i ćutalo je, ćutalo kao i uvek u nevolji. Krenuše već znoj i suze kvasiti dršku zarđalog i već vlažnog krampa, ali otac bolesnog deteta koje skiči u nepoznatoj bolesti nastavi kopati. Zadihan, izmoren namirisa pod zemljom smrdljivi plač bolesne dece, ječanje napuni uho njegovo te stade na momenat i oseti smrad raspalih fetusa, vatrom sažeženih. U  smradu pokvarenosti začuje glas svoje trudne žene Čarne „Živorade izlazi, dušu ćeš Bogu zalud dati!“. „Dušu ću djavolu samo da izbijem tu vodu iz ove crnine, glupa ženo“ i razjaren raspali u već ovlaženi deo zemlje. Ispod šiljka krampa, kako reče ono što reče, zače frcati voda kao žeravica. Nasmejan se Živorad razdani i poviče „Čarna evo je, Čarna našao sam!“ ali samo za tren kada ga slap smradne vode poklopi i stade se u njoj daviti. Htede se Živorad uhvatiti za vezani konop ali sujetna ga žena Čarna za onu uvredu odveza ne sluteći šta će se zbiti i kanap upade sa njim u grotlo mutne vode. U tom istrči Živoradov otac, ne videvši šta se dogodilo i stade sina dozivati, ali samo se šum vode čuo i samo isprevrtani mulj video. Ocu dve suze kanuše u vodu za sinom, pašče zacvili i tu noć sačekaše tako njih troje nad vodom, da im voda vrati uzeto. Sutradan se otac sa seljacima spusti do šume da nađe vračaru i vešticu koja je vodu pominjala. Istog je dana nađoše i dovedoše do centra sela, okupi se svetina i povikaše da je na lomaču stave, međutim stara se baba baci u trans i reče raščupana i izudarana „za smrt su krive zle reči, za smrt je kriva žena“. Misleći da se iza te reči „žena“ krije upravo baba koja se sama izda, otac Živoradov i seljaci naložiše lomaču.  Znali su stari da nalože lomaču, tako da se na njoj onaj koji gori ne udavi u dimu, a veštica je to ubrzo i saznala. Poče prvo kašljati, a onda joj koža u vrisku poče crniti, ubrzo joj oči iscuriše i padoše na istopljene nokte, sve  dok joj tela u zelenom dimu nesta. Čarna se na to samo stresla i osetila rez na duši, baš na onom mestu gde savesti počivaju. Njen se razum poče mahnito davati tuzi i duhu svoga muža koji joj se ukazivaše iza svakog šuma grančica, iza svakog mrakom obojenog predmeta. Znala je Čarna da je kući čeka golema nevolja, stari svekar, bolesno dete i njen plod u utrobi, po rođenju siročić. Dođe i dan sahrane, na kojem se seljani, otac i sveštenik složiše da Živorada ne treba potrubuške sahranjivati, niti gloginjama posipapti, njegova smrt za sve i za njegova oca tvrdoglava, beše osvećena. „Žena ga je kupala, žena ga je noć pred sahranu čuvala, te mi sina bosti nećete, jer se vraćati za osvetom neće“, reče njegov otac i sahranu obaviše po običaju.

40 dana kasnije

Otac Živoradov  oko zemlje ucveljen nastavi raditi. Imao je jednog sina jedinca, sad ga više nema, sa jednom ženom koje odavno nema. Uhvati ga zima na čet’res dana od sinovljeve smrti te se tvrdoglav htede u pola dana uputiti u selo da popa na groblje sa njim povede. Čarna širom otvorenih zenica, bdijući nad bolesnim detetom kojem je stalno nadolazila vrućica reče svekru da ne ide u pola dana do sela, jer bi ga na putu mogla uhvatiti noć. Znala je Čarna za običaje, ali znala je i za svekrovu tvrdoglavost. Stari joj reče „da si svoga muža i mog sina čuvala, ne bih sada ni ja popu išao!“ iako nije ni slutilo za greh koji ju je pekao, toliko ju je zapekao da mu je rekla : „Što vi svoju ženu, ne sačuvaste“. Starac zaćuta, napravivši usta tako kao da će iz njih iscureti reč ali ne odgovori, već šakom odvali Čarnu, a ona mu se pod noge stropošta. Gledajući tako svoga svekra sa kućnog praga kako odlazi, zaboli je stomak u kojem se dete mrdnu, a drugo glasno zapišta „majkoo!“ i ona se ustajući okrete. Starac je upregao konja i krenuo po već napadalom snegu, a noć se spustila kako je izašao iz dvorišta. Zamakne tako otac u mračnu šumu nadomak sela i naču u tmini glas svoga sina „oče!“. Nije se trebao okretati, ali ne uspe odoleti tužnom srcu svome i reče „ko si?“. Odgovori mu glas „ja sam oče, tvoj sin, što me oče mrtvog ne osveti?“. „Osvetih te sine“, odgovori otac, a sin reče „oče treb’o si je jače udariti“, otac se zbunjeno nagnu u tminu  videvši da se u njoj svašta mrda, kao da tmina u čoporu hoda. „KOGA SINE, KAKO?“ upita ga starac, a glas reče „NJU OČE, OVAKO“.  U tom se sjuri čopor gladnih vukova, jedan skoči i svali konjanika, tri sledeća uz riku počeše brstiti živog konja. „Zar ćeš oca, sine moj!“ uzvika starac, a vuk mu odgovori „ja sam sada sin, oca koji se svoga oca odrekao“ i zakla ga na mestu ostavljajući ga čoporu za večeru koji starca razvukoše kao vetar, vatru.

Noć se spustila, Čarna je po običaju pod svećom plakala naričući „nisam znala, da će voda iz suve zemlje šiknuti“. Savest ju je utamničila u zatvore straha i melanholije koji su je poput demona boli svojim trozubicima, otkidajući joj delove razuma kao živo meso zarđalim kleštima. Mukli bol u grudima, tišina noćnog neba i celovečernje ćutanje koje gori kao kazan ključalog ulja. Umorom Čarna utone u duboki san ispunjen pelin, gorkim osećajem. Dete u drugoj sobi zaječa „majkoo!“ ali ona se ne odazva. Vid, sin joj bolesni usta iz kreveta i zakorači ka majčinoj sobi videvši je da spava. Tresla ga je vrućica, te se seti da izađe napolje kako bi se malo rashladio. Toliko je bio vruć, da se izavši napolje poče pušiti kao zapaljen. Štrucnu nešto i Vid shvati da je pala noć, pa zaviče svoga dedu za kojeg nije znao da je pošao u selo. Deda se nije odazvao i sem vučijeg zova ili urlika u daljini ništa se ne ču. Zatim se Vid okrenu ka izvoru vode u dvorištu odakle začuje „Vide!“. Pričao mu je deda da se za glasovima u noći ne treba okretati, ali sada je to uplašen vučijim urlikom zaboravio. Iz vode izvire očinski glas „Vide, ova je voda lekovita odneće ti vrućicu“ , a dete u nadi da će ozdraviti u snolikom stanju krene ka izvorištu očeve reči. Majka u snu poče sanjati javu svoga sina vičući mu „Vide ne!… Vrati se u krevet ne ulazi u vodu“, taman kada se dečak okrete prema otvorenim vratima kuće, nešto ga ščepa za noge i povuče na dno u kojem se na majčine oči udavi. Kako dete izdahnu i ispluta tako mu se majka trže jecajući i na vratima svoje sobe ugleda svog pokojnog muža koji reče „više ne boluje, smrt je jedini lek bolesti njegovoj.“ Ona se od straha ili hladnoće poče stresati, a on joj skoči u postelju upitavši je „što odveza konop Čarna ti ženo glupa“. Zatim joj zadignuvši haljinu gurne sebe, do kraja, ona je u toj strasti i želji uzdahnula kao da joj je na vrh jezika kanuo najslađi med. Zatim se tri puta izvukao i opet uvukao, dok je u njoj kao vulkan pucao završetak slasnog i zabranjenog nemira. Zametak se u njoj pribio uz zidove stomaka, a on je u nju izlio novi semen. Počela je da se trza u strasti, a on joj na to pritisnu ruke oko vrata i opet upita „ što odveza konop, ti ženo glupa“, a ona mu reče „sam si svoju dušu vragu dao, kao cela tvoja pogana familija, evo ti na!“ i izvadi glogov trn ispod jastuka koji mu nabi u oko. Pokojnik se u tom momentu izli i pretvori u smradnu sumpornu vodu. Smešeći se, mokra, pala je opet u dubok mrtvi san. Sutradan u zoru je otkopala muža, odsekla mu glavu, do njega stavila mrtvog sina i zasula ih glogovim trnjem. Nedugo potom sahranila je i oglodane kosti svekrove, a čarapu mu zemljom napunjenu bacila u reku da se ne vampiri. Tek je potom plakala i plakala, čekajući dan kada će vodi predati novu žrtvu koju je nosila u sebi. Đavolje seme u njoj je raslo kao greh, kao kušnja kao nešto što će je svaki dan mučiti u samoći, kao prikaze mrtvih noću, skupljenih oko izvora sumporne vode.

Published by

2 thoughts on “Isak Dejanović: KOB MRTVE VODE (Horor + Žensko pismo)

  1. Upečatljiv naslov, propraćen tekstom u kojem se radnja polako gradi, sve do poslednje rečenice, postepeno sve više dodajući taj jeziv prizvuk. Poslednja rečenica za sobom ostavlja osećaj da ništa još nije gotovo i da se još mnogo toga može desiti. Podseća me na filmove gde na kraju izgleda kao da je sve u redu, ali ipak ostaje taj neki detalj koji može razviti priču u budućnosti, takozvani cliffhanger. Sviđa mi se način na koji likovi razgovaraju, uhvaćen je istorijski momenat u kojem je radnja smeštena, a dobro je prikazano i to kako se krivica lako može svaliti na nekog (čak i nevinog) zbog pogrešnog tumačenja izrečenog. Pored ovoga, ima još detalja koji se mogu izdvojiti, ali ne bih da dužim.

  2. Занимљива прича. Посебно ми је интересантно што су на доста уверљив начин приказана наша традиционална веровања, таква уверљивост је посгигнута и самим језиком. Занимљиво је такође уочити паралелу са романом „Клетва Каинова“ Александра Тешића.

Comments are closed.