Исак Таријелов: Како се калила историја (Фантастика + Женско писмо + Вербо-воко-визуел)

don’t get sentimental, it always ends up drivel.

Поређење зоре с ватром старо је колико и прва непроспавана ноћ: силно и тромо, ноћно небо се вртело у глави неког прапретка који је у њега гледао сузним, замућеним очима, несвестан пламена који му је пецкао крвава колена. Let’s go manger à la desayuno – Варшављанка је буктала – у хотелу су, освојеном, витлале чаше, и сви су имали по хиљаду ногу које су мрвиле до праха малтер и орнаменте осуте са зидова што се простиру све до високих плафона. Небо, гледано са крова стицало се у бескрају са људима врелих плућа и свим што су они имали и били; а до бескраја, било је попут страшног и шупљег платна које је шуштало од звезданог ветра. Попивши флашу неког древног вина, као непојмљив испит зрелости, и узнемирено дишући самом душом, Марина је посматрала величину свих ствари. Замишљала је једну облу летелицу из дубине космоса, окружену безбројним светлима, која би обухватила цело небо; тако би могла заувек претећи бдети и ништа је не би могло зауставити.

Помисли на целу линију људи који хиљадама година више нису живи, кривудаву и чворновату као корење прастарог дрвета, и који сада, ако су негде, морају гледати на њих са поносом и чуђењем што бар једном ни у чему не оскудевају. Касна ноћ постајала је рано јутро и мрак се неприметно гасио; приметили су остали да је нема – два, три друга у прашњавим униформама, зајапурени, стигли су управо када се она сетила како су Маје написано држале за свето, јер у прочитаној су речи ускрсавале душе мртвих.

Осетила је ту своју пушку која јој је висила преко рамена, и која би пре много векова сигурно била страшан и незамислив гром. У магловитом светлу густог дима који је текао из димњака, схвати да или постоји само бескрај или само константни, истовремени крајеви и почеци. Она затражи да је тако, с врућим ветром у подшишаној коси, сликају над градом.

– Una modelo real!, рече један са орбвама које су се напрезале као да ће пући кад год се смејао.

Oна га ошамари преко лица. Умало не испустивши фото-апарат, одаљи се који педаљ од ње и услика је, још врелог образа. Испод њих, прешло се на Марсељезу, и шта год су уопште знала грла која су их полако издавала. Низ улице које су се надимале и разливале лево и десно, усамљени солитери су се, црвени, истезали увис желећи да се вину попут балона.

Published by

3 thoughts on “Исак Таријелов: Како се калила историја (Фантастика + Женско писмо + Вербо-воко-визуел)

  1. Pohvala za uzetu temu i izazov pre svega. Ponovo sjajna ideja, ponovo dobro pisanje za veštog čitaoca. Opet imam svoj doživljaj koji je verovatno daleko od onoga što je krajnja intencija pisca. Definitivno umete da zakomplikujete stvari, to vam se mora priznati. Upravo zato, može postojati jedna doza bojaznosti, da neko napiše komentar o priči, jer se ponekad čini da je između ideje i stila previše razuđenosti. Za ovaj komentar svakako mogu reći da je i sam suvišan, jer ste dokazali svoj veliki talenat više puta, ali definitvno da vaš čulni sfumato (iako odličan) zamagli svaku vrstu mogućeg tumačenja. Ne kažem da je to problematično u poetičkom smislu, niti da bi u svojoj poetici trebalo bilo šta da menjate, već da bi bili uspešniji kao pisac jednostavno trebate biti idejno koncizniji, kao što ste poetički stabilni. Imao sam potrebu da napravim neki kritički osvrt na vašu odličnu prozu, jer zaslužujete više pažnje kao autor, zato ne zamerajte jer naravno možda grešim.

  2. Tarijelova proza me neretko asocira na Remboovu poeziju. Zvuk njegovih priča je zvuk obreda koji delimično, u nekim delovima i u potpunosti, ne razumemo, ali osećamo. To što čujemo i slutimo je efekat zvuka, ali i onog iza, ideje ili tajne obreda, koja pulsira iza vela forme.
    Ova priča mi ima najtanji veo i najlakše i najjasnije do sada nazirem ono iza. A to iza, a „vid“ ume da prevari, jeste orjentalna Venera, Ištar ili Inana. „Muška“, ratoborna, temperamentna, lepa. Na vatrometini je i ta joj pozicija sasvim odgovara, nije joj potreban zaštitnik i spasitelj, niti je boginja samo ljubavi, lepote i hedonizma već i rata i sukoba. Ona je animus i anima. S druge strane, ona je mudra, a mudrost sa sobom nosi i melanholiju koja se oseća u podtonu ove priče, ali i mistična baš zbog tog obrednog momenta – pristupa tajni.
    Odličan primer ženskog pisma!

  3. *orijentalna
    **vetrometina (posmatrano iz ugla konteksta, zanimljiva greška)

Comments are closed.