Исак Таријелов: СМЕНА ДОБА (Краљ штапова, Обешени човек, Точак среће)

Трагајући, по повратку из рата, за златом које је сакрио у некаквој гори, Златан је наишао на јаму коју никада раније није уочио. Била је обележена двама храстовима и двама јелама. Када је ступио унутра, осети влажан ваздух и виде златну светлост по тлу, која је, како је залазио дубље, бивала све јача заједно са све јаснијим црним линијама сенки које су је пресецале, а размак између њих се такође посетепено повећавао. Помисли да је то можда његово благо, али дошавши до краја, виде да није тако. Пронађе ту, на једном каменом олтару, мало Сунце, за које схвати да је бацало сенке од витких стубаца који су држали стреху над олтаром. Поред њега, стајало је жезло са древним и увијеним змијама и рукопис са задивљујућим минијатурама. Саме речи беху нејасне и неповезане и не могаше их схватити, те ако вама штогод по могућству значи, писало је:

„Скривени бог, заточен у камену, лежао је, без даха.

Деве, трчећи за пролећем на коњу, скриваху босиљак за ушима, капцима очним, и међу власима косе. „Не знајемо више ни кому се богу клањајемо“ рече једна. Али пролеће не одговори. „А обожавање наше мора бити вишевековно…“ Камен ударен непоткованим, дивљим копитом прштао је као јаје; излеже се из дима цвет. Тада и он би заметнут у косу.

Која је предводила поворку, тој су пружали цветове, а она их саплиташе у венац око главе, који је растао као и Сунце на небу, јурећи друго које се већ успело до самог врха. Страшан би топот и шуштање кроз страхотворну траву која је, док не би била скршена, наткриљивала змије и црве. А гуштерови који облизују своје стаклене очи скривали су се под камењем. Краљица са круном од цвећа носила је свој мач, а девојка са личином краља – прут за који су се змије уврежиле и који је мамио суве гуштере. Они су се једини још сећали вреле ноћи која је прошла: млад месец, зелен као сумпор, као изглегло јаје. Пружили су, тада, своје прве кораке.

Када је Сунце дошло на врх неба, одгурнувши друго,   последњи  камен  се поцветио, или посветио, што је исто; Пролећа и коња је нестало; гуштер се претворио у младића – бела кошуља до колена, слузава коса, узнемирено је дисао. Трептао је водоравно својим капцима, па су намерили да му нареде склопи очи и да му буду истргнути, да му се очи беле занавек.

Није јаукао, а голе очи мамио је краљев штап. Као омамљен узвера се уз њега наглавачке тако да му ноге, гипкије него људске, направише знамен броја четири. То схватише овако: четири су стране света, четири су мене месеца, те стадоше кружити у колу четири од њих око штапа, будући једна Север, једна Југ, једна Запад и једна Исток. Јурећи наопако, здесна на лево, и тресући земљу, скидали су само Сунце са престола који му је краљ уступио. Небо као да је бујало и било је страшно гледати у њега; све девојке осећаху језу, као да ће незнана неман својим канџама направити рупу у њему и прождрети свет. Ливада се пушила од врелине, сво биље је, миришући опојно, полегло по земљи и са њиховим корацима и скоковима и само поскакивало, а ваздух је био тежак за дисање.

Стропоштало се, на крају, Сунце у венац-круну од цвећа, тако да је краљ, најстарија од девојака, носила Сунце у својој коси. Затим се сручи на краљичине косе, и тако, идући у круг, све се изливало, а да оне – будући им чула загушена заносом – нису ни запазиле, а од истрошеног Сунчевог диска постао је котур у чијем је средишту, са своја четири крака стајао привезани младић и показивао према странама света, а оне се разиђоше, мокре од Сунчеве воде.

Котуру су са одушевљењем долазили многи и после безброј колена, кад је већ сабласно шкрипао и пиштао на ветру, претворивши се у црвљиво дрво и кости.“

Златан остави Сунце, жезло и рукопис где су били, и још као запахнут безбројним парфемима и са лаганом вртоглавицом, крену натраг. Из овог угла виде како се линије сенки сужавају и стичу негде близу улаза, где се чудесно оцртавао једва видљив гуштер. Запазивши га, као да је и сам – уместо зноја – осетио милење по леђима.

Иступи напоље – небеса сабласна и тешка од сребра скоро му отеше очињи вид, те прокле себе што не пође на пут с раном зором – и одлучи да настави куд је пошао. Али дошавши на место где је сакрио своје благо, а које не беше далеко, не нађе га ни под камењем, ни у растињу, ни нигде, те паде на колена укочен од страха пред голим небом.

И лежећи тако, осети хладноћу под собом, и да је Месец управо над њим. Опипа тло и под слојем праха откри страшан и гладак метални круг, и осети да је под њим шупљина која се протеже до средишта Земље. И очистивши га тако, примети како се прах који је скинуо с њега бивао усисаван и осипао се испод чудесног поклопца.

Уз много труда, окрену га, а он се не премести, већ се у истом месту обрну око своје осе и пред њим се појави усправан трупац, мрк и смрадан, на ком беше распет наопако костур. Хладан ноћни ветар окрену лобању ка десној руци, а Златан се истодобно окрену истоку, и кад зуби костурови зацвокоташе, потрча, страхујући, у том правцу.

Идући незнаним путем, нађе своје благо неокрњено и сувим гуштерима обрасло. Пребацивши џак преко рамена, запути се кући, стрепећи од неба које га је наткриљивало. Ивицом ока видео је црног коњаника чији коњ имао је безброј непоткованих копита.

Published by

One thought on “Исак Таријелов: СМЕНА ДОБА (Краљ штапова, Обешени човек, Точак среће)

  1. Bolje te karte nisu mogle zapasti, mada ne sumnjam da bi priča bila lošija čak i da su druge bile u pitanju. Fantastično i maštovito kao i uvek.

Comments are closed.