Ивана Јањић: Једна главица свјеже (?) зелене салате у 19.26, и откад се бог пише малим почетним словом (Славиша Тривковић)

Последњи сунчеви зраци голицају окрњене крајеве зграда и кроз прозор њежно падају на корице књиге која немилосрдно покушава да промијени већ добро установљени облик мојих ребара. Сва срећа па није у томе усамљена. Једна баба, чија је торба за пијацу препуна салате (Шта ће јој салата са пијаце у седам и двадесет шест увече?) покушава да дође до врата аутобуса, уплашена да је неко не заборави, не заобиђе, не престигне. Како ће стићи до врата? Како је кренула, набијајући ми лакат у ребра, изгледа – кроз мене. Онда почиње да псује, мрмљајући себи у браду, тобоже се правдајући како тако није било у њено вријеме, знао се ред, даме су имале предност, мушкарци су се опходили према женама са поштовањем. А њој је јуче био рођендан, осамдесет и шести рођендан, ни рођена дјеца јој нису честитала, а онда се поново гура  и ја пожелим да их оправдам, да кажем да им је вјероватно, после свих тих година, досадило да честитају, само њој, изгледа – није досадило да живи. Нека дјевојка која је случајно уплетена у разговор (из ког покушава да се извуче једнако неуспјешно као и баба из гужве градског аутобуса) само полако клима главом а ја се сажаљиво осмјехнем. Аутобус се цимну, баба почиње да псује, проклиње лозу и возачу аутобуса и ономе у аутомобилу испред нас, радници на пијаци што је дигла цијену, а онда и мени зато што носам туда књиге, па их морам придржавати, више би мјеста било кад бих спустио руке, а ја прекријем књигу, трудећи се да пронађем њене скривене уши, да је спријечим да чује ту срамоту, замишљајући како се Милош Црњански и Вук Исакович сада преврћу у гробу, километрима и километрима далеко, а заправо тапацирани у моје дланове и неколико слојева свеже зелене салате (колико уопште може бити свјежа у 19.33?). Псовке постају гласније, жучније, а ја чујем једну коју нисам већ годинама па се насмијем, помислим на дом и оно вријеме кад сам био, како сам волио да вјерујем, пасионирани сакупљач сеоских псовки. Помислим да јој припомогнем, јер назирем градацију, али она полако почиње да замуцкује, свјесна тога да бијес губи на снази, ријечи такође, па још једном понови како је читав свијет отишао у три лијепе па се утиша, а онда се врата отворише уз писак и она нестаде уз ријечи: „Пролазим, пролазим! Чујеш ли ти? Пролазиииииииим! Ова данашња омладина, страшно! Матер ја вама свима…“

Дјевојка поред мене узима скрипту у руке, гласно уздише, а онда се прекрсти и настави да учи, а ја не могу а да се не осмјехнем. Враћам се двадесетак година уназад, до готово потпуног мрака у соби који нарушавају једва одшкринута врата и мајке која ми објашњава да се прекрстим па помолим, па прекрстим још три пута. Ако сам био добар тог дана, могу да се помолим Господу и да га замолим нешто лично, што сам посебно користио првих година. Године су пролазиле, мајка је одавно престала да ме ушушкава у кревет, отац да прича приче за лаку ноћ, али сам се ја и даље ревносно крстио. И током ратова, смрти, болести, лоших оцјена, несрећних љубави, молио сам се, у име Оца, Сина и Светога Духа, за све здраве и болесне, криве и недужне, сиромашне и богате, оне који су на правом путу и оне који су са њега скренули… Молио сам се и кад сам почео да сумњам у Бога. Молио сам се и кад сам престао да вјерујем у њега. Молио сам се јер је то постао ритуал пред спавање, па као што неки морају да запале цигару кад устану и уз њу попију кафу, тако и ја морам да се помолим богу.

Молио сам се богу и прије разговора за посао, мог и њеног, па и онда када смо обоје били одбијени, не једном, не двапут, не трипут, већ онда када је постало сувише болно и даље водити рачуницу. Онда када сам оставио све што сам знао, породицу, друштво, моје пејзаже и песме, када сам њу оставио и упутио се, неповратно и неопозиво у правцу три лепе. Молио сам се и оним ноћима када ми се чинило да ће ме сопствена промашеност утопити на сувом и као и онда када сам био приморан да је се сјећам, испрва проналазећи њене праменове у откосима сена, а онда у чаши, баш ту, на дну, када нестане и мене и пива, али и даље остаје њен мирис, вечито настањен у предсобљу мојих ноздрва, као успомена која ће нас све надживети. Успомене, успомене, успомене а онда те закопају у земљу.

Одједном се чују сирене, а возач аутобуса нагло стаје на кочницу и на тренутак помислим да ћемо сви пасти, али гужва је толика да се нико готово и не помера са мјеста. Прво пролазе полицијска кола, а за њима и кола хитне помоћи и пожелим да се прекрстим као што то увијек чиним, да се помолим за срећу онога коме јуре у сусрет, али онда пажљивије погледам и видим како се возач кола хитне помоћи грохотом смије и иако је далеко, чини ми се да га чујем, па ме обузима језа и помислим како ћу на онај подужи списак за спасење додати и душу овог човјека. Амин.

Published by

6 thoughts on “Ивана Јањић: Једна главица свјеже (?) зелене салате у 19.26, и откад се бог пише малим почетним словом (Славиша Тривковић)

  1. Dobro je poznato da je Ivana jedan od najboljih pisaca na kursu, ako ne i najbolji. Kada je reč o ovoj priči najveća vrednost, zbog toga je i smatram u potpunosti uspelom, ogleda se u tome što je u potpunosti uspela da se prebaci u Slavišin stil pisanja toliko da ukoliko nema navedenog autora iznad pomislila bih da je priča Slavišina. Bravo!

  2. Složila bih se sa koleginicom da je Ivana u potpunosti uspela da se prebaci u Slavišin stil pisanja. No, ono što bih istakla jeste ta izuzetna emotivnost i ispovedni ton koji krase ovu priču. Posebno bih izdvojila deo koji je na mene ostavio najjači utisak: ,,Молио сам се и оним ноћима када ми се чинило да ће ме сопствена промашеност утопити на сувом и као и онда када сам био приморан да је се сјећам, испрва проналазећи њене праменове у откосима сена, а онда у чаши, баш ту, на дну, када нестане и мене и пива, али и даље остаје њен мирис, вечито настањен у предсобљу мојих ноздрва, као успомена која ће нас све надживети. Успомене, успомене, успомене а онда те закопају у земљу”. Bravo Ivana!

  3. Dopada mi se način na koji se Ivana do kraja potrudila da uradi zadatak i ispoštuje način na koji Slaviša piše, pa osim stila poštuje i jekavicu. Uz to priča je iz naše svakodnevice, prati tok razmišljanja jednog momka, koji u nekoliko minuta vožnje autobusom, mislima prelazi dugogodišnji period svog života, sa čim svi možemo da se poistovetimo, pa mi se samim tim priča još više dopada.

  4. Poptuno iskrena, mene je ovoj priči privukao broj komentara koji su hvalili Ivaninu priču, a ja im se posle čitanja svim srcem pridružujem.
    Ne moram da ponavljam, ali zaista mislim da je u potpunosti uspela u ovom zadatku pišući kao Slaviša: po načinu pripovedanja, specifičnim pogledom na svet, dijalektom; i time dokazala da je stvarno sposobna i nadarena u spisateljskom smislu.

  5. Као да сам читала Славишину причу, а не Иванину! Сам пребачај са екавице на ијекавицу је још више допринео стилу који користи Славиша, а да не спомињем да су колеге изврсни аутори сјајних прича на овом курсу. Сматрам да је Ивана имала можда за нијансу тежи задатак јер овде свакако да постоје колеге које се заиста издвајају својим стилом и причама, међу које сврставам и Славишу. Претходне колегинице су заправо рекле доста тога те ћу се придружити њиховим хвалама за Ивану.
    Свака част колегинице!

  6. Složila bih se sa svim što su kolege rekle i istakla da me je Ivaninoj priči prvenstveno privukao naslov koji je u prvoj polovini delovao toliko banalno, a onda i drugi deo kojem je itekako uspelo da zagolica maštu i učini da se osećam kao da se neka važna tajna krije u samoj priči. Dopada mi se opis u prvoj rečenici, jer su opisi prirode (u koleginoj priči seoski, a ovde gradski) ono što je karakteristično za Slavišu. Takođe vezano za prirodu, sviđa mi se kontrast jer je u Slavišinoj priči to ruralni predeo – šume i prašnjavi putevi, ali i praskozorje; dok je kod Ivane gradski, i sada je sunce na svom izmaku, kao i volja, strpljenje, vera samog glavnog junaka. A prikazan sukob između babe koja potiče iz boljih vremena, a napada junaka što čita knjigu u gradskom? I njega što pokušava da sakrije uši da knjiga ne bi čula te prostote? Fantastično!

Comments are closed.