Ивана Јањић: РЕКВИЈЕМ ЗА ГОСПОДИНА Х

Имала сам 12 година када су ми први пут тражили да напишем посмртни говор. Било је лето, термометар је одбројавао 40 степени, а апарат за притисак се загубио у нечијим дрхтавим рукама док су се рођаци, као пред сандуком, уредно смењивали чекајући да виде колики ми је срчани? а? шта каже? чује ли се? куца ли?. Тада нисам стигла на ред, мада ми апарат није ни требао. Имала сам 12 година и умрла је жена која ме је одгојила. То срце, које је требало да куца неким неслућеним брзинама, код мене је само било сломљено.

Имала сам 12 година када су ми први пут тражили да напишем посмртни говор. Била ми је најбољи пријатељ. И лични фризер. Научила ме је да читам, гледајући шпанске серије, и да пишем, уредно бележећи епске песме које би ми она диктирала. Имала сам девет година када ми је рекла да зна да ћу једног дана постати писац. И да не пристаје да јој ико, сем мене, напише посмртни говор.

Имала сам 12 година када су ми први пут тражили да напишем посмртни говор. Тада сам, ваљда, први пут и чула оно: о мртвима све најлепше. Тада то нису морали да ми напомену јер, све и да сам хтела, о њој ништа ружно и нисам могла да кажем. И зарекла сам се тад себи, и само себи – јер једино у таква заклињања и верујем – да ће то бити последњи говор који ћу икада написати.

Данас сам, скоро 11 година касније, узела да напишем свој други посмртни говор у животу.

Коме?

Теби.

Зашто?

Зато што си, ма колико ми то било тешко да признам, заслужио. Зато што треба о мртвима све најлепше говорити. Зато што бих ти писала и да не треба.

Зато што си ме натерао, јер доста пута и јесте било насилно, да поново заволим онај део себе који је, сада схватам, заправо суштински део онога што ја јесам. Зато што сам због тебе научила да обликујем осећања у смисаоне целине, а њих у речи.

Зато што си био и нежан и груб у исто време. Зато што си ме натерао да се, проводећи време са тобом, вратим класичној музици коју сам раније волела јер само тако могу да се концентришем.

Зато што сам некада, излуђена очекивањима са твоје стране, у инат гласно пуштала Северину или Јелену Розгу замишљајући израз згрожености на твом лицу.

Зато што си ми ширио видике и ослобађао ме предрасуда.

Зато што си ме натерао да преиспитујем своја уверења, али и да схватим које су то границе преко којих никада не бих прешла. Да компромис постоји са добрим разлогом, али да некада једноставно нема ни довољно простора, а ни потребе за њим. Зато што си ме научио да се заузмем за себе и за друге. Зато што је истина да није тиха вода та која увек рони брег. Зато што сам поред тебе схватила да понекад побеђују најгласнији, иако не би требало.

Зато што си неке већ дугачке уторке ти дужио у недоглед. Зато што сам због тебе често била на ивици, као на клацкалици – са стрпљењем, снагом, мотивацијом, инспирацијом. Зато што сам се осећала као да ти дугујем нешто. Зато што сам те у неким моментима истински мрзела и питала се зашто си ми икад био потребан у животу.

Зато што сам, због тебе, петком увече, у препуном аутобусу који иде до Суботице, уморна од претходне недеље и једва чекајући да се вратим кући, неколико пута плакала од смеха.

Зато што си ме натерао да сумњам у себе. И да верујем у себе.

Е зато.

Почивај у миру.

Овде лежи Зинг – курс креативног писања прозе
(октобар 2019 – мај 2020)

Published by

6 thoughts on “Ивана Јањић: РЕКВИЈЕМ ЗА ГОСПОДИНА Х

  1. Ивана, свака част за идеју! Одушевила си ме!
    Јако занимљиво написано, неочекиван крај. Кад сам видела „Овде лежи Зинг – курс креативног писања прозе (октобар 2019 – мај 2020)“, вратила сам се на претходне редове и заправо успела да се пронађем у тим размишљањима и „разлозима“. Заправо мислим да бисмо сви могли да се поистоветимо са Иванином причом.
    Заиста, свака похвала за идеју и тему и мислим да је ово један сјајан рад за крај овогодишњег курса!

  2. Svakog drugog petka ulazila sam na Zing i prvo tražila i čitala tvoju priču, tako da mogu da kažem da sam imala svog omiljenog autora 🙂
    Svaka čast na svim genijalnim idejama i njihovim realizacijama. Verujem da nisam jedina koja je posle čitanja ove priče pomislila – kako i zašto meni ovo nije palo na pamet?!
    Želim ti da se zauvek izdvajaš, kao što si se svojim talentom i originalnošću izdvojila na ovom kursu i nadam se da ću jednog dana imati čast da pročitam tvoju knjigu 🙂

  3. Jaoo, genijalno!
    Nisam imala predstavu da će se završiti ovako. Suze u očima su mi u trenu nestale i stvorio mi se osmeh na licu.
    Pročitala sam je nekoliko puta, doživljaj svaki put sve bolji.
    Prvi deo je počeo da me cepa a onda je došao drugi u kojem sam između redova tražila razloge i opravdanja za napisane reči. Tempo se ubrzao, žurila sam kraju i eto, uspela si da nas opet iznenadiš.
    Svaka čast koleginice, bilo mi je zadovoljstvo deliti kurs sa ljudima poput tebe. 🙂

  4. Ako neku priču preplavljuje emocija – sigurna sam da je to upravo ova! I ne samo emocija već i svedenost i jednostavnost (u najboljem smislu te reči). Ne postoji loša rečenica ili neuspela misao – sve je na svom mestu, savršeno izbalansirano. Nema sumnje da ovakvim stilom pisanja u Ja-formi i mi sami ne bivamo poistovećeni sa onim napisanim u priči, kao da je to što upravo čitamo jedan neodvojivi deo nas samih. Izuzetno, izuzetno dirljivo i lepo…

  5. Kada sam počela da čitam priču, pomislila sam: opet nekrolog. To „opet“ nije nastalo kao posledica ličnih negativnih osećanja prema nekrolozima i epitafima, jer ih nemam, a posebno ne prema Ivaninim, već se javilo iz razloga što znam da nijedan novi neće nadmašiti onaj u vidu prve Ivanine priče, a pod tim nijedan uključujem i nijedan Ivanin novi. Nadalje, to naravno ne znači da je ovaj loš, svega ima tu: emocije, bolne jednostavnosti, lepote u izrazu, a čini mi se i kristalisanja misli da i ne bi bilo tako loše umreti ako će Ivana održati posmrtni govor.
    Ipak, kao najveću vrednost ovog rada vidim, pre svega, momenat neočekivanog na samom kraju priče, koji doprinosi tome da nikada nećemo moći ponovo pročitati priču na isti način kao prvi put, jer svako sledeće čitanje nosi predznanje sa kraja priče.
    Pohvaljujem i to što je Ivana zaokružila svoju učešće na kursu dvama nekrolozima. Istovremeno, nadam se da nije time održala govor i svom pisanju. Jer kao što rekoh drugoj koleginici, bila bi šteta. Na početku, Ivana je za mene bila najbolji autor; sada moram reći da je jedan od najboljih kako ne bih potirala svoje pohvale drugim autorima, ali dodaću da je svakako meni najbliža u tematskom i stilskom smislu.

  6. Potrudiću se da sa objektivnog književno-kritičkog stanovišta ukažem na nedostatke ovog teksta.
    Počnimo od naslova jer je to prva problematična stvar. Rekvijem priziva u svest muzikalnost, te bi priča trebalo da bude muzikalna u svom sloju zvučanja. Ovde nema muzikalnosti. Ako ti je ideja i bila da bi rečenica: „Imala sam 12 godina kad su mi prvi put tražili da napišem posmrtni govor.“ mogla da funkcioniše kao muzička fraza, nisi ništa postigla. Ona to nije, nije muzikalna i ne sprovodi se na adekvatan način. Dakle, trebalo je napisati nekrolog, a ne rekvijem. To što si stavila rekvijem u naslov samo je neosnovano razbacivanje velikom rečju ili loša kopija naslova filma „Rekvijem za gospođu J.“.
    Potom, posmatrajući tekst u celini, uviđamo da je on na tematskom planu veoma diskutabilan. Nekrolog napisan ljudskom biću (ne ulazim u to da li je istina, ali svakako to poimamo kao jako drago biće i značajno životno iskustvo) i nekrolog napisan sajtu kreativnog pisanja proze ne bi nikako trebalo povezati. Takva kombinacija deluje degutantno i izaziva osećaj nelagode i neprijatnosti. Upravo zbog toga se ovaj tekst određuje kao groteska. Nešto uzvišeno i tragično poput smrti voljenog bića spojeno je sa nečim niskim, banalnim i čak smešnim poput smrti sajta koji čak ni ne prestaje da postoji nego ga samo ti napuštaš. Pritom, tom sajtu se obraćaš gotovo perverzno. Izabrano je loše narativno okruženje i loš je ton pripovedanja.
    Možemo se baviti i problemom egocentričnog autorskog ja. Nekrolog bi trebalo da govori o preminuloj osobi, sa fokusom na nju samu i duboku žalost i prazninu koju ostavlja za sobom. Ovde je poenta svega da “ja” uči i nešto potresno je sirovo ugrađeno u suludi tekst o lekcijama na kursu.
    Ne želim da misliš da sam se okomila samo na tebe sa negativnim kritikama, zato što ovo nije ništa lično. Tvoj prvi tekst mi se dopao i to sam ti i rekla. Problem sa poslednjih nekoliko priča jeste što tekstovi imaju jednu opasnu dimenziju, koja se nalazi iza obilja elemenata dopadljivosti i društvene korektnosti. Postoji pokušaj manipulacije sa čitaočevim osećanjima na način koji nije umetnički pohvalan. Primer dobrog efekta na osećanja čitaoca jeste Lazarev tekst u kome on piše da mu je bilo žao što otac „troši svoj sjaj“ (izuzetno motivski povezan sa Mesečinom sa početka priče). Mi se svi slažemo da su priče koje nas pomeraju izazivaju emocije u nama jedna od lepših stvari na svetu, ali pažljivo treba birati način.
    Koleginice govore o iznenađenju odnosno obrtu na kraju, ali njega nema ako ste pažljiv čitalac. Ne postoji nešto što izneverava horizont očekivanja jer se u tekstu daju jasni znaci da se govori o sajtu i kursu (spominju se utorak i petak, spominje se kombinovanje reči…). Takođe, nema ni ničeg originalnog u tekstu. Kombinacija ispovednog i motivacionog tona, lekcija i teatralnosti nije inovativna, a nije ni jezičko uobličavanje. Kao posebno loše ističem anaforično „zato što“ i infantilno „E zato.“.
    Tekstovi nisu isto što i ljudi koji su ih napisali i to bi trebalo da smo svi već naučili. Naravno, ovo nije ni blizu tvog najboljeg teksta i jasno je da možeš bolje.

Comments are closed.