Јелена Арсеновић: КАКО СЕ ЉИЉАК ПРЕДОЗИРАО ОДИНОВОМ МЕДОВИНОМ (Зорица Глишић)

Бити писац то је лако. Бити писац може свако. Мало речи чудног споја и настаде прича нова. Нико не зна шта се кува и шта твоја глава чува.

Данас ћемо да грицкамо,

грицкамооо,

грицкамООО.  

Мали сам мишић ја

ра – та-  та,

ра – та –ТА.

Изоштрити своја чула треба, јер без њих добре хране нема.

Види ти овај пакетић красни, са пуно речи сласних. Ооо хвала вам свевишње силе! 

Превари се узе превише и одједном преста да дише. Низ сталактите сли се страва. Пријатељи ноћи погледаше се у очи.

Једном ће му халапљивост доћи главе, доћи главе, доћи главе…

Не понаљај ми иза уха, ово је само привремена мука.

Психички није здрав, није здрав, није здрав…

Престаните као хор да кружите око мене, изазивате ми мигрене.

Кажем ти разум губи, разум губи, разум губи…

Ај  карамба каква збрка неста нечија рука. Никада се коцкице неће сложити. Нестабилно је све, клонулост влада. Слике се врте, свест се губи, нико не зна ко се мрви. Током течем сада ја као жвака некаква. Театрално нема шта, постеља ме дочека. Блиндирана капија муке ми ствара, срећа моја да сам лава. Улице, сокаци, сокаци и улице. Сокак има улицу улица има сокак, зашто сокаком једне улице шетам. Не желим ове мисли сада!

Гротес`не су то слике, кости, мозак и још понеки комад људског меса. Канибал мора у једну праву месару људских органа да залута. Лектор воли мозак, хирушки жртву среди. Чекај мишу мој, зашто о филму мислиш том, ово је друга прича сад. Није ни сузу пустио, само је тихо изустио  љубав овде више не станује. Не смеш то написати нису то твоје речи. Ко то каже ко то лаже, папирче пристаје на све зврчке моје. Не гледај ме тако, као да ти је видик ограничен на ливаду!  Гле, ти овог Киклопа гневног, крвљу обливеног, око на длану држи своје. Јооој опееет ме носиии. Где ћу садааа?!? Маско скини се сама!

Мрак и тама хехе. Каква згода нешто страшно десити се мора. Досадне ли комуникације, појешћемо овај део. Гле сад што је мори иза врата  шта се твори. Хохо гле што сад вришти. Крв је то само, нема много фаме тамо.  Их какав крај, очекивао сам више знај. Лудило неко, харакири на сцени, а не иза паравана као да је кукавица стара. Идемо даље Више силе, тиба ме боли добро ми није.

Ах, тај октобар, кад са гране на под зрела воћка паде. Жено драга ко те тера да се удаш за швалера. Тачно ми дође да не читам више. О неее, ево га и дете као мамац, тачно ми дође да скочим у Јадар. Их, како су мушкарци увек криви, а драге даме увек без греха и саме. Досаднооо ми је јееееее. Хоћу мало акције! Женче моје правићемо и ми бебче своје. О чему мислим ја, док се брак распада! Још залогај или два и у нормалу враћам се ја. Одине, лисцу стари зашто мед поквари! Доста ми је ове муке, мислио сам да ми једење иде од руке. Како старим све теже варим, ко зна какве ћу бомбе да направим.  

Севну мисао да се изгубио смисао. Ником ништа јасно није све је то због кошмарне фантазије.

Published by

2 thoughts on “Јелена Арсеновић: КАКО СЕ ЉИЉАК ПРЕДОЗИРАО ОДИНОВОМ МЕДОВИНОМ (Зорица Глишић)

  1. Jelena je jedan od onih autora koji treba da nastave da se bave pisanjem i nakon završetka kursa ili fakulteta. Uspela je da izvrši zadatak zabavno, inteligentno, jezikom koji je svojstven samo njoj, tako da svima sve bude jasno, nijednog trenutka zamorno ili suvišno. Igre rečima, rime, ismevanja na pravim mestima, bez da ih postane previše, Jelena je dala primer kako prava, dobra parodija zaista može i treba da izgleda. Svaka čast!

  2. Да маштовито владаш теби „својственим језиком“ и смислом за хумор, ту нема спора. Нарочито је вредно запазити иронијски карактер текста који упућује на делове једног лошег прозног опуса.
    Такође је и више него очигледно да си велики љубитељ дечје књижевности и да том маниру тежиш. Но, питање је да ли би деца ово уопште разумела или би се смејала само мишу, неуморном понављању Другог кроз игру речи. Ако је пак ово намењено старијем читаоцу, сумњам да би се могао ухватити за велики квалитет јер су упадљиве баналне, нерерко и неуспеле риме, попут: губи-мрви, варим-направим, мене-мигрене.., устаљене фразе и сл, па је предозираност напитком нашег јунака постала предозираност покушајем да се осмисли ритам једне зреле, дечје играрије.
    Како прича одмиче, риме су све слабије као да ти је понестало инспирације (а можда и времена). Не бих се, такође, сложила са Иваном да прича држи пажњу, јер покушај да се пародира нечији стил кроз сијасет набацаних фраза, а негде и целих реченица условио је да прича искочи из колосека и учини се напослетку не много интересантном. Ово није једна од оних прича после које се читалац може замислити над текстом и ухватити се за осећај зачудности.
    Све ово проистиче из чињенице да си као предложак добила превише материјала за пародију, а можда и сувише да би се ограничила на понеки туђи лик и неколико лоших реченица.
    Не би било згорег да следећи пут од тебе добијемо и неко ново тематско опредељење или, можда, зрелу причу, која се неће косити са здраворазумским играријама.
    Ако пак желиш да будеш иоле добар винаверовац или дечји забављач, онда следећи пут дај својој машти много више времена, јер ово није ни десети део онога што твој ум уме да представи нама као твојим колегама, пријатељима, и надасве читаоцима.

Comments are closed.