Јелена Весић: ANTE VITAE (без О)

–         Не знам чику са слике, ти знаш? – гледала ме је нежним лицем, али фиксираним, терајући ме да нагађам шта све стаје у тај бескрајни видик препун плаветнила.

–     Мхм, на слици је деда али ту је баш млад. – узвраћам мирним речима, из каквих исијава срећа јер знам шта треба да кажем на сва њена питања и увек сам спремна на њих; баш увек, на баш сва.

У средишту наслаганих слика на тлу седела је и, зачуђујуће пажње усмерене на хартије-чуваре тренутака, детињим рукама прелазила с једне на другу, испитујући ме за све незнанце.

Увек сам знала шта треба да кажем. Увек, али сада ипак не.

–      Види, мама и тата! Види! – задивљена је јер је сама успела да разабра лица са слике – Мама и тата! Баш су лепи!

–     Да. – узвраћам уз благи смех.

–      Где сам ја била? – смеје се и пита ме, чекајући утешне речи и разјашњење дилеме, на шта је навикла у свим нашим игрицама и причањима.

Нећу је ваљда изневерити ћутањем? Знам да треба изустити неке прихватљиве речи. Хм, знам да ће разумети, рећи ћу да је била мами у ст…али прекида ме:

–        Нисам у тиби, види маму, баш је мршава. Где сам ја била? – и даље се смеје, али примећујем да је све више забринута.

Знам да ће престати с питањима и прећи на другу слику чим чује ма какав исказ. У међувремену ће се већ изградити у ваздуху некакав скуп речи и владаће за свега пар тренутака иста безбрижна и слатка тишина међу нама. Али…где је била? Није била. Живели су сви, али сви сем ње. Није била.

А кад се сетим…

Стиже беба, кажу. У реду, признајем да тај исказ није сувише чудан, али ми је свест захтевала предуге тренутке – чини се, вечне – усвајајући такву вест. Не треба да чуди. Знам ја да се дете увек прижељкује и да блаженству те врсте теже сви људски изданци. Ипак, теже је схватити да ће с нама у кући живети биће више; дисаће, гледаће, шетаће, причаће, певаће, али малчице више плакати. Заиста.

Заиста. У нашу кућу стигла је беба.

Није ли најчуднија и најлепша ствар на свету тај утисак саткан у јединству нестрпљења, страха, узбуђења и неке дражи, срцу незнане раније. Није више битан ниједан тренутак

пре слетања бића на свет, а ни шта ће се дешавати. Сваки ће следећи дан бити сунчан јер ће нам сијати наше сунце. Привилегија. Нежна милина и свежина живљења читале су се на лицима. Треба да је замислим? Каква је? Је ли слична мајци или више тати? Када ће се први пут насмејати?

Стигла је.

Научила је да се смеје. Научила је да мази псе и да грли људе. Научила је да се стиди и да се прави блесава. Научила је да трчи. Научила је да пева. Научила је да прича. Свашта уме беба. Није више беба. Највише је научила да дарује љубав и да је прима из минута у минут. Читав свемир, какав зна, даје за њу бескрајну љубав и прегршт пажње. Свет егзистира за њу и ради ње.

И сада ме пита: „Где сам ја била?“.

Где је била? Слика је снимљена пре пет зима. Ње нема. Нема је на слици, а ни живела није. Сада живи, a тада није. Је ли у питању неки изврнут смер кретања, а не исти на какав је ум навикнут? Пет зима раније ја нисам ни слутила да ће икада трајати; да ће се звати Марија; да ће умети да ме растави и састави у тренутку.

Сада ме пита где је била.

Не умем да замислим да није била. Ниједна људска јединка некада није била, баш налик на чињеницу да ни Марије нема на слици. У реду. Схватам. Међутим…где су били сви ти људи када нису били? Где сам сама била? Не знам куда идем и где ће сви завршити, али, да ли је заиста истина да не знам ни где сам била? И нас су чекали. И нас су замишљали. И на наша питања имали су старији увек шта да кажу. Знам…али…такав утисак сада је свеж  у телу. Никада раније налажен, никада раније разматран. Успела је да га направи једним питањем.

–        У вртићу си била, мила. – узвраћам каснећи превише секунди, aли ипак сабрана и мирна.

–     Ааа, па да. Мама и тата су испратили Мају. Сећам се. – смешка се и гледа друге слике. Где је била? Није била. Нисам ни ја.

Published by