Jelena Vesić: BABICA (noar/krimić + horor)

– Stiglo je još četiri nove prijave, možete pretpostaviti čega se tiču…

– Zar opet…? Pa dokle više? U grob će me oterati, u grob!

– Oprostite ako sam Vas uznemirila.

– Ne, izvini. Nastavi…

– Dakle, tri slučaja zabeležena su u toku dana i jedan neposredno pred Vaš dolazak u noćnu smenu. To je ukupno 12, ako uzmemo u obzir i one od prošle noći.

– Isuse… Uh, dobro. Hvala ti. Znaš, otići ću odmah kući. Danas ranije, da… idi i ti ako želiš. Trebalo je da žena i ja proslavimo godišnjicu braka večeras. Ostala je sama i nije joj bilo drago što moram u noćnu. Idem da je iznenadim.

– Razumem. A Vaša supruga, izvinite što sam slobodna da pitam, nije primetila ništa neobično na poslu? Znam da radi kao babica… Izvinite.

– Ne, ne, sve je u redu. Ona kaže da zaposleni naprosto primete da dete nedostaje. Svi su u čudu… Za ne poverovati…

Pali televizor.

…prema najnovijim informacijama u poslednja 24 časa iz Centralnog porodilišta nestalo je još 12 novorođenčadi… policija traga za počiniocima… organi vlasti sve nade ulažu u inspektora Vira, koji sumnja na postojanje tajne organizacije…vreme sutra…

– Bolje da ne gledam. Bolje da odem odmah. Ubiću se. Ina, pa ovo je košmar. Kako tim majkama da pogledam u oči? Ovako, slušajući kako je nestala još jedna beba, pa još jedna…pa još jedna…mogu samo da završim u ludnici. Ili na groblju. Da, na groblju!

– Smirite se, za ime Boga, nije Vam ovo prvi slučaj.

– Nije prvi, Ina, nije. Ipak, ne znači da nije poslednji. Deluje nerešivo, imamo posla s umobolnim ljudima, shvataš? – završava pitanje glasom koji naginje ka tihom plaču, onom muškom, koji se stidi sam sebe.

*

Inspektor Vir kupio je cveće za svoju suprugu i skupio trunku hrabrosti da se nasmeje nakon svih košmarnih dana koji su mu prethodili. Njegov posao, naime, nije bio odvojiv od života. Svi nerešeni slučajevi mučili su ga i kada dođe kući. Jedino utočište video je u njoj – svojoj ženi Mori. Brinuo je duplo više nego inače, budući da se slučaj s nestalim bebama ticao i njenog posla, a najmanje je želeo da njegova voljena trpi toliku količinu stresa, ako već mora on sam.

Ipak, ona se po njegovom povratku nije nalazila u spavaćoj sobi, iako je uveliko bilo gluvo doba. Inspektor Vir sručio se na krevet, sa željom da odmori samo nekoliko minuta, uveren da je otišla do toaleta. San ga je savladao verovatno istog trenutka jer nije spavao noćima. Postojao je, pored napornog rada i izmorenosti od briga, još jedan faktor koji je uticao na njegovu malaksalost danima, pa i mesecima, ali se nije usuđivao da njime plaši svoju suprugu. Imao je strah od sna.

Kad god bi zaspao, nečije nemilosrdne ruke bile su na njegovom vratu. Bio je siguran da neko stvorenje svu silu svog tela usmerava samo na šake, koje nastoje da udave upravo njega, inspektora Vira. Kada bi se probudio, uvek mu je trebalo dugo da se sabere. Međutim, psihoterapeut, kojeg je posećivao mimo Morinog znanja, objasnio mu je da je to normalna pojava kod ljudi koji su neprestano izloženi brigama, kao što je slučaj sa njim. Sada, Vir nije imao vremena da razmišlja o posledicama, već je naprosto zaspao, bez zrna snage u kapcima, koje bi ih držalo otvorenim.

Spavao je mirno, a iz sna ga je lagano izvukao veoma nežni, ali isto toliko jeziv zvuk. Činilo mu se da je spavao satima, ali njegove žene i dalje nije bilo tu. Pratio je pesmu, koja je ličila na molitvu kakvu, kako mu se činilo, izvodi više glasova. Celo telo najednom mu je obuzela strahovita jeza, ali je ipak izašao napolje i krenuo ka krovu zgrade, odakle je dopirala ova neobična melodija. Promolivši glavu sa stepeništa, video je Moru kako stoji naga zajedno sa desetinom drugih ljudi u nekakvom krugu. Vir je već znao da je ipak u snu, pa je samo nastavio da posmatra događaje. Svi prisutni bili su obnaženi, dok su im se na koži raspoznavali nejasni crteži. Vir je nastojao da shvati šta je u sredini kruga.

Bilo je to dete.

Krenuo je da se znoji; da viče, ali grlo nije puštalo glas napolje. Pokušao je da potrči, ali noge nisu želele da krenu. Najednom je skupio svu snagu svog tela i trgao se iz noćne more, uz vrisak, ali…sputan vrisak. Mora mu je prilazila, i dalje naga, pevušeći onu jezivu pesmu. Kada je došla do njega, osetio je poznate ruke na vratu i čuo najtiši glas kako mu saopštava: „Pssst…beba spava“.

Beba nije spavala. On jeste – poslednji put.

Published by

3 thoughts on “Jelena Vesić: BABICA (noar/krimić + horor)

  1. Strašna priča, puna jezivog iščekivanja – šta će se dogoditi sledeće. Korak po korak i red po red, slutimo gde nas ovakav postupak građenja priče vodi, kakva je simbolika u imenima likova i koliko je teško postići da svojim pripovedanjem nekog zaplašiš, sablazniš, zapanjiš. Jelena je to vrlo dobro uradila, zaista je uspešno iskombinovala ova dva žanra u korist horora. Priča je ostavila neki strašan i jeziv utisak na mene i više je neću čitati, iako joj ne sporim kvalitet.

  2. Od svih horor priča koje sam ovde pročitao, Jelenina mi je najstrašnija. Beba, muž koji zapravo ne poznaje svoju ženu, ritual na krovu zgrade, događaji u spavaćoj sobi, gubljenje granica između jave i sna, kao i imena likova – sve je slikovito i upečatljivo, kao u kvalitetnom horor filmu (možda je materijal za nekog novog Hičkoka 😉).

  3. Jeleninoj priči su me privukli komentari koji su govorili u prilog tome da joj je pošlo za rukom da ispuni zadatak na najbolji način, ali sam opet bila prijatno (i jezivo) iznenađena. Da ne bih ponavljala ono što su Marija i Lazar rekli, a sa čime se itekako slažem, reći ću da mi se posebno dopao onaj deo u kom Jelena kaže: „završava pitanje glasom koji naginje ka tihom plaču, onom muškom, koji se stidi sam sebe“, kojim je uspela da prenese jednu emociju na toliko jasan i dirljiv način, onaj koji je (makar jednom u životu) morao biti poznat svima nama.

Comments are closed.