Јелена Весић: ГЛАД НА ГРЕБЕНУ

Већ из велике даљине до ока преплашеног посматрача могао је допрети дим густе и вечно непролазне магле. Знали су и они најсмелији да о пределу два застрашујућа гребена изнад којих никада није било могуће угледати ведро небо не треба ни говорити. Није било пожељно ни мислима призивати оно зло које се крије у тами из које нико није изашао жив. Права истина је: нико осим њега. Од тада две сестре више не живе истим животом. Векове проводе гладујући.

Сцила, причљивија, брзоплета и увек будна често би постављала својој старијој сестри досадна и вечито иста питања о томе колико ће трајати овај мучни период глади.

–   „Колико ће потрајати, колико ће потрајати…“; заиста некад претераш, Сцила! Као да не знаш да траје вековима… Знам да те мучи та проклета несташица хране, али једеш за шесторо, била ти је и потребна нека пауза! – настојала би Харибда да умири плаховиту сестру.

–   Лако је теби! Ах… кад би само знала како је страшно када ти трну зуби без хране…а замисли да се тај бол увећа чак шест пута! Авај, чак ми је тешко и да говорим!

–   Не драми више, тако ти свега! Шта да кажем ја која живим на води читавог живота?! Рибице, ајкулице…све су то само зачини, фали нешто конкретније, да не кажем људскије. Ови новопечени верници могли би ми одати неку почаст за овакво подвизање у посту, зар не мислиш?

–   Теби је до шале док ја овде умирем. Две главе су ми већ заспале, лавеж немам снаге да произведем, а ускоро ће ми тело постати малаксало у потпуности.

–  Добро, шта желиш да урадим? Није ни мени лако, само се трудим да се не жалим! Знаш, Сцила, тако им показујеш своју слабост. Што пре морамо вратити страх у те двоноге јаднике. У време када су се плашили, живот је био много бољи, а и наша исхрана, признаћеш. Знало се, пре свега, ко је главни у овом делу мора. Знало се да нема места за смртнике. Лажем, има га, али само у нашим трбусима.

–  Ти немаш трбух…

–   Не прекидај ме! Где сам стала… Да, знало се врло добро ко је синоним за опасност. Нису смели ни да нам приђу јер су постајали храна..

–  Имаш право – кад се само сетим…и сам бог Посејдон нас се плашио!

–     Желиш рећи назови бог? Бог мора, а дозвољава да немани господаре његовим простором. Ма, молим те.

–   Имали су разлога за страх… мојих шест глава са по три реда зуба, енормна снага твог усркивања и избацивања воде и свега у њој, па шта ли је и било страшније?

–   Да, а плашили су се чак и тога како звучимо. Знам да немам слуха, али нисам веровала да је баш толико страшно. А сад немам кога ни да плашим.

–   Хвала Одисеју, бар је на нешто добро изашло ово његово злодело, не морам слушати твоје урлике.

–  Само настави тако и сви морнари отићи ће само у мој тањир!

–   Да је среће…знаш и сама шта је права истина. Док их је било – било је. После њега сви су се осмелили да нас избегну вешто; да нам ускрате оброк!

–   Проклет нека је дан кад је прошао овуда! Знало се да између Сциле и Харибде не сме нико! Нико! Зар да нам то мало створење донесе векове несреће? Зар да се храним овом јадном рибом доживотно? И њега слави за јунака онај наивни грчки род! Њега, ту издају у телу човека, који је шест својих пријатеља послао у твоје чељусти како би извукао своју главу. Чак је и моју смокву, моју слатку смокву, окренуо против мене и начинио сопственим помоћником. Проклет нека је Одисеј!

–  Мртва ми је још једна глава, сестро…

–  Престани да кукаш, Сцила!

Такав разговор сестре су водиле свакога дана. Одисеј им је донео несрећу својим проласком кроз мореуз јер тај је његов поступак охрабрио остале морнаре. Донео је вековну глад сестрама. У жаљењу себе и проклињању њега провеле су још много векова.

А онда…онда је време у глади донело смрт свим Сцилиним главама и вечни мир свим снагама страховитог Харибдиног вира.

Данас се само понекад зачује лавеж у близини стене или рика око сада спокојног вртлога Сицилијанског мореуза, који опомињу смеле путнике да је ту постојала ванвременска опасност – за све осим за њега. Он јој је донео глад и смрт у глади.

 

Published by

2 thoughts on “Јелена Весић: ГЛАД НА ГРЕБЕНУ

  1. Priča je ispripovedana jednostavnim stilom, dakle, razumljiva. Scila i Haribda, simboli nesreće i zla, gotovo da izazivaju empatiju. Zanimljiv je odabir čudovišta, one Odisejev prolazak determinišu kao prekratnicu u svome postojanju, ono nema smisla više. Takođe, interesantno je da se pored tog hrabrog Odisejevog gesta, ukazuje i na njegovo samoljublje i sebičnost.
    Dok čitamo sve vreme Scilu i Haribdu zamišljamo kao jadne, izgladnele, gotovo prozirne, a onda na kraju dobijemo sliku koja označava njihovu nekadašnju predstavu, što je potpuni obrt; slika njihovog kopnenja data kroz tekst time postaje izraženija.

  2. Priča je duhovito napisana, sa puno zanimljivih pojedinosti koje bude čitaočevu maštu. Vrlo je vešto i smisleno satkana od početka do kraja. Ispovest i dijalog sestara-čudovišta je verno i domišljato izmaštana, nije usiljena i ne opterećuje suvišnim detaljima. Na kraju imamo i sličicu koja ilustruje prvi susret mornara sa Scilom i Haribdom, to davno (i lepo) prošlo vreme za ove dve posve neobične sestre.

Comments are closed.