Јелена Весић: ЉУДИ-СУНЂЕРИ

Памтим и данас једну причу коју сам слушао из мудрих уста своје баке. Није ми никада падало на памет да посумњам у веродостојност њених речи. Међутим, тек када је моје биће попримило ону боју која је доста одмакла од зелене, схватио сам да је управо она – бака – била ж и в и доказ да је прича истинита. За бољим сведочанством нисам трагао. Није ни било потребе, закључићете и сами.

Сваке вечери када су се безбрижне игре завршавале топлом шољом заслађеног млека иако је сунце тек увукло своје зраке иза границе видљивог, чекао сам је да седне крај мога узглавља и пажљиво почне. Књигу није носила са собом, али их је у себи имала безброј и то безброј оних много вреднијих од књига доступних чулу додира; оних које су и даље у облику пламена јер их папир још увек није претворио у пепео. По навици би ме питала коју причу желим да чујем, иако би и сама већ знала мој одговор јер је био идентичан сваке вечери. Ипак, црпела је сваки делић своје довитљивости, коју је побуђивала љубав према мени, како би ми увек исту причу испричала на нов начин. Варирала је догађаје, смештала их у различите просторе и чинила да се моје очи радознало отварају на помен нових предела за које до тада нисам чуо, али сам их захваљујући њеној вештини причања могао посетити исте ноћи чим бих склопио капке. Мењала је и време радње, па се некада прича одвијала у добу које је мени познато, док ју је, чешће, смештала у далеку прошлост, не би ли боље попримила облик бајке. Морам признати да сам више волео оне верзије у којима је амбијент био мени најближи јер су ми будиле помисао да сам и сам у њима. После њих бих остајао будан до касно иако бих се правио да ме је сан савладао, али само до тренутка док она, задовољна што је успавала свог маштовитог дечака, не изађе из собе.

Једино што је остајало исто у причи сваког пута, био је тај један човек-сунђер. Постојало их је више на свету, како је говорила бака, али је овај један био наш, домаћи. Племе људи- сунђера давно је почело да се осипа јер су напросто одлучили да не буду више сунђери већ само људи и то онакви каквима себе често називају ова створења око мене иако нису свесни да прави човек треба помало да буде и сунђер. Човек-сунђер из бакиних прича путовао је кроз простор и време, те за њега нису постојале границе које би могле да га спрече да упије неку нову бол, тугу, неостварену жељу, неки пропали план или пак неко разочарање. Мењао је, дакле, не само своју позицију, већ и свој облик – растао је, упијајући оно чега су се други ослободили. Причала је да су људи-сунђери супериорни у односу на остале – оне који су само људи – јер умеју да слушају. У периоду када сам сведочио овој причи увек изнова, чудио сам се зашто је слушање толико значајна особина када, ево, умем и ја да слушам. Бака би се насмешила и рекла да је то истина и да не могу да разумем баш због тога што ја умем и вероватно ћу увек умети. Помишљао сам у тим тренуцима да жели да ми каже да сам и сам сунђер, али би ме убрзо од таквих мисли заболела глава, већ довољно ужарена од игре на сунцу. Људе-сунђере замишљао сам као хероје који лече друге од бола сваке врсте.

Међутим, они су на неки начин били уклети. Наиме, свако ко би успео да се ослободи онога што га тишти и пошаље ту грозну црну материју човеку-сунђеру да је упије у облику течности, умро би срећан. Људи-сунђери, пак, не би се могли похвалити таквим крајем. Упијајући недаће других, свој живот су потпуно запостављали. Све оно што су скупили током живота временом би почело да трули и тело човека-сунђера би се цедило и постајало испијено. На крају свог пута људи-сунђери лако се препознају по упалим образима али увек топлом погледу и благом осмеху.

Одувек сам желео да упознам једног од њих, а недавно сам схватио да сам оног који је живео међу нама познавао од свог рођења. Умео је да слуша веома добро, али и да прича најлепше приче.

Published by

One thought on “Јелена Весић: ЉУДИ-СУНЂЕРИ

  1. Uf, koliko interesantna priča na više nivou. Jelena nas postupno uvodi u priču u kojoj kulminacija, po meni, biva prilikom opisa ljudi-sunđera. Na zaista uspešan način opisala je ljudsku osobinu koja ipak nije zajednička svim ljudskim bićima. Dok sam čitala te opise u glavi mi se iskristalisala slika Džona Kofija iz Zelene milje. Upravo na taj način doživljavam ljude-sunđere, koje srećom nalazim u svom okruženju.
    Zaista lep rad! 🙂

Comments are closed.