Јелена Весић: НАДА (Снежна краљица)

Ништа жив човек не може изгубити што му једно пролеће не би могло повратити, нити може бити човек трајно несрећан док Бог даје да се душа лечи заборавом и обнавља пролећем.

Нису могли заборавити све што је претходило срећи и често су се сећали свих патњи насталих оне кобне зиме, али та су сећања ипак била испуњена радошћу јер су успели заједно да изађу из опасности захваљујући свом искреном пријатељству, које не познаје границе. Бар се тако чинило.

Свако ново пролеће и цветање ружа враћало им је дечје осмехе на лица, док су сваке зиме ти осмеси остајали исти, али се у дубини њихових душа ипак крило по зрнце страха због преживљених недаћа и туге коју им је донело постојање снежне краљице, а знали су да је зима период њених похода. Но, упркос томе што опасност од ње више није постојала, нису могли бити потпуно спокојни зими, иако то нипошто нису желели да признају једно другоме. Како Кај, тако и Герда.

Ипак, Гердин страх био је јачи. Био је то страх подучен сопственим сећањем и, уместо да се смањује временом, само је растао. Како је све више волела Каја и њихову нераскидиву повезаност која је прелазила све препреке, све се више и плашила да ће га изгубити. Знала је Герда колико је тешко доћи до среће. Знала је да је то оно чему сваки човек на планети тежи. Знала је да она баш то има. Управо зато плашила се да јој неко зло не ускрати срећу и спокој. Знала је да се све смењује; да ништа не траје вечно. Због свега тога само је чекала тренутак да јој Каја опет нешто узме. Ако не њега, а оно његову љубав и њихово снажно пријатељство. Зато је у тренуцима изузетне среће осећала изузетну тугу. Немерљиву. Зато, јер се плашила да је то можда последњи пут да је срећна, знајући да се све мења; да је све пролазно – да је таква и њена срећа. Кају о томе није говорила.

Герда и Кај, иако нису више били мали, остали су деца у својим срцима и често посећивали оближње игралиште када дође зима, не би ли се подсетили радости у снегу и срећног детињства које су провели заједно. Једног зимског јутра Герда се пробудила и осетила бол у грудима. Дошао је тренутак, слутила је – ускоро ће изгубити Каја. Морала је

то да спречи, али није знала шта да предузме, кад није имала представу ни шта ће се догодити. Саму себе тешила је: „Узалудан страх, Герда. Узалудан.“ Ипак је пристала да оде с Кајом на снег. Колико су само забаве том Кају доносиле зимске радости, а колико само болних сећања њој! На тренутак је осетила да јој се страх заиста темељи само на прошлости и да реална основа за њега не постоји, те је одлучила да се придружи Кају. Смејала се гласно, док јој се иње лепило за косу, а образи постајали све руменији. Смејала се толико да је њен смех остајао у ваздуху још дуго после тог кратког тренутка потпуне преданости срећи, без имало стрепње и страха. Смејала се целим својим телом и сваким делићем душе. Тај је силни смех зимски ветар однео и до њеног страха.

И, гле! Исто као тада кад је малог дечака Каја одвела снежна краљица и задала јој највећу бол; исто као што се осећала у оним тренуцима симултаности највеће среће и највеће туге – исти јој се осећај јавио и сад у телу, али много, много интензивније. Оно чега се највише плашила десило се – по Каја је стигла опасност. Овога пута није дошла у облику снежне краљице. Сада је највећи непријатељ њиховог пријатељства огрнуо плашт разбојнице. Герди је њено лице било познато. Није ни чудо, јер баш се иза тог намрштеног лика крила она девојчица која јој је пружила помоћ када јој је било најтеже. Мала разбојница сада је велика и добила је обличје своје мајке. Од када је први пут чула Гердине приче о дечаку, све је своје жеље и радње усмерила само на дан када ће га, тако дивног, узети за себе. И дошла је. А Кај? Кај је отишао са њом без икаквог поговора, као да му се у срцу опет активирао онај мали а невероватно зао ђавољи трун. Герда је мислила да је нестао, али не – када се једном настани у срце одатле не излази. Разне речи и осмеси могу давати утисак да је тај зли комадић заувек уништен, али права је истина да се он из душе онога у кога је доспео не може иселити никада. Бaш никада.

Герда је остала сама. Све што је сада желела био је спокој. Али, њено уморно и разочарано детиње срце није знало како постићи то савршено стање духа у суровости живота и зиме која јој је ледила и кости и душу, мало по мало, уводећи њене снове у бесмисао. Онда јој је ветар, исти онај који је носио њен смех, донео сећање на нешто што није смела заборавити – псалме детињства и бакине речи које су је увек храбриле и враћале на прави пут: Ружа цвета, а кад прецвета, чекај празник Божјега детета.

Published by

One thought on “Јелена Весић: НАДА (Снежна краљица)

  1. Kada sam pročitala Jeleninu priču, pomislila sam da je baš ona bila prava osoba za pisanje nastavka ove bajke. Citat Ive Andrića koji se javlja kao moto bajke, negde je zajedno sa poslednjom rečenicom odgovor na pitanje kako se nositi sa tugama i razočaranjima.
    Interesantno mi je što se sada kao pretnja pojavljuje Mala razbojnica, jer kao da se time pokazuje kako čovek od svoje prirode ne može pobeći; i kako je ranija njena pomoć bila podstaknuta drugačijim težnjama. Dopada mi se stil pisanja, jer, čini mi se, ne odstupa previše od onog kojim je Andersen napisao svoju „Snežnu kraljicu“, pa zaista odaje utisak da bi ovo mogao biti stvarni nastavak bajke.
    Takođe, izdvojila bih emocionalnost i opise prirode; kao i to što se poslednjom rečenicom ostvaruje veza sa predloškom. 🙂

Comments are closed.