Јелена Весић: РЕКОНВАЛЕСЦЕНТ (Водолија)

Напокон је дошао крај овој пакленој самоћи. Шест месеци; шест дугих месеци потпуно сам у она четири смрдљива зида – без прозора, без свежег ваздуха, без разговора, потребнијег од ваздуха. Шест месеци као шест живота.

„Интензивна нега“! Интензивно су ми неговали само самоћу и спутаност. За шта су ме и неговали кад остајем сам у овом животу! Да ми је неко само мало своје пажње поклонио у том безнађу, био бих му најзахвалнији. Не тражим пуно… само један поштен разговор, да освежим ову устајалу главу; једну дозу креативних идеја, ону најмању, за овог маторог старца жељног свеже маште.

Боље да ме није. Боље да ме нема, кад нема ни ње. А доктори као да нису људи: „Нек је жива глава, чича!“. Да, жива је моја. А шта ће ми све… Шта ће ми било шта; шта ћу сам себи кад нема особе за коју сам живео? Да је само мало прибранија била, да је само изашла из аута када сам викнуо, да је само откачила тај проклети појас и послушала ме. Али не… била је на мајку. Ни на сахрану да ме пусте…да ми склоне дете с мојих очију и удостоје се да ми исте те очи врате да гледају свет у коjeм је нема… Каква су то бића? Како икоме да верујем?

Чуо се само тиркизни часовник који је јарком бојом одударао од свега у просторији.

Хах…сад си ми ти једино друштво. „Ево тата, знам да ти фали мало тиркизне у овој соби“. Чујем и сада тај смех. Упркос томе, ипак сам сам. Сам у свом дому или у оној припреми за мртвачницу, свеједно је.

Сам сам. Мој највећи и једини страх сада бриљира у својој оствареној улози. Без ње, без посла, без утехе, без много година испред себе. Сам сам.

Те је ноћи заспао на боку јер му је тај положај сада највише пријао, а једна крупна суза зауставила се у углу ока крај носа и остала ту да сија у мраку његове самоће. Плакати није ни желео ни могао више, али увек би се она јавила као опомена.

*                                  *                                  *

–  Господине, забрањен је улаз у те собе!

–   Забрањено је, млада дамо, у тим собама баш све, скоро и сам живот! Ако неко то зна, знам ја!

–    Каква је ово гужва? Побогу, човече, знате ли да се налазите на одељењу са тешким болесницима?

–  Начелниче, ја сам покушала да га спречим, али господин је инсистирао да обиђе баш све пацијенте.

–  Моје поштовање. Долазим у миру.

–  Ви се то спрдате са мном?

–   Сасвим сам озбиљан. Провео сам овде довољно да схватим све проблеме ових јадних људи, као и сопствени живот. Треба им неко ко ће им показати да су важни и пружити им утеху бар речима. Дозволите да то будем ја, тако Вам свега. Мој је живот без циља и неће трајати још дуго. Самоћу не подносим, а знам да је они доживљавају хиљаду пута горе. Дозволите ми, за име Бога, да им поклоним мало свог времена и донесем себи лек за душу.

–  Врло хумано с Ваше стране, али знате да то овде није дозвољено. Испратите господина.

Док је скрхан кренуо ка излазу кроз отворена врата при дну ходника чуо је само неколико реченица:

–  Мислим да треба и с дијализама да престанемо, нема њој више спаса.

–  Ма, нек живи колико живи, ионако неће ни приметити да је нема. Ти Цигани само праве децу, а не мисле о последицама!

Цигани…па је ли дете криво што је рођено црно? Да ли је могуће да ме је овакав људски шљам лечио? Не верујем људима, не верујем и никада нећу! Свет је пун предрасуда! Нема више смисла да лутам у бесмислу. Донираћу бубрег тој малој.

*                                  *                                  *

–  Не можете, ви сте реконвалесцент, не будите луди, тек што сте престали с терапијом.

–  Зглобови раде само са шипкама, истина. Циркулација је слаба, али мрдам. Бубрези су ми здрави! Дозволите ми да дам део себе том детету да живи и испуним овај самотни остатак времена бар утехом да сам некоме дао живот. Још једном.

–    Човече, Вас као да за правила ове установе није брига. Наше смернице у лечењу схватате као узалудне. Нећу да Вас лажем – стари сте и једва сте преживели несрећу, јесте ли свесни да би ово био ризик и, притом, огромна жртва? Заиста Вас не могу разумети.

–  Никад нико ни није могао. Никад нико… Стар сам, али од себе не могу побећи.

Published by

2 thoughts on “Јелена Весић: РЕКОНВАЛЕСЦЕНТ (Водолија)

  1. Čini mi se da niko nema upečatljivije i slikovitije početke svojih priča od Jelene. Odlike vodolije su sjajno prikazane, a svoju frustraciju zbog skučenosti i oduzete slobode vešto je prenela na sve, čak i one koji bi odsustvo slobode smatrali luksuzom (uplašeni prevelikim izborom). Ali ono što je važno i dirljivo u ovoj priči jeste činjenica da glavni junak ne želi svoju slobodu samo za sebe, već i za sve druge. Tako ona pokazuje da se ispod naizgled hladne spoljašnosti vodolije krije nešto toplo, iskreno i ljudsko.
    Ona iznova postavlja pitanja i to ona važna, a odgovori na njih mogu da budu važne životne lekcije.
    Jeleni nisu potrebne velike reči da bi zadivile čitaoca, njen stil sasvim je dovoljan.

  2. Jelena je na izuzetan način i iz jedne “izvrnute” perspektive prikazala karakter vodolije- Nije pokazala kako funkcioniše u društvu već to kako funkcioniše kad je izopštena. (vodolija bez razgovora)

    Karakter ovog starca je izgradila u potpunosti i do najsitnijeg detalja kroz situacije u koje ga je stavljala- vrlo vešto! Osim toga, vrlo diskretno je opisala najvažnije karakteristike vodolije, ne insistirajući mnogo na pojedinostima koje bi u suprotnom bile iritantne. Neko ko ne zna za naš zadatak možda i ne bi znao da je u pitanju vodolija, što je pohvalno, a ja koja znam, uz Jeleninu umerenost i osećaj za pisanje koji se vidi da poseduje, mogu reći da je tema izvanredno odrađena.

Comments are closed.