Јелена Весић: ТАЛАЦ ВРЕМЕНА

Силазећи са првог спрата након завршеног предавања из пољског језика у раним јутарњим сатима, па још у понедељак, Петар се питао хоће ли заспати у ходу и у тишини кукао над сопственом судбином и проклињао дан када је решио да упише факултет. Одлучује да попије кафу – обично му након тог ужитка баш све буде потаман. Аутомат се налази у приземљу, чак и мало испод тог нивоа, јер мора да се спусти још неколико степеника ниже

– баш у истој равни са шалтерима студентске службе.

Убацује новац, притиска дугме. Шећер? Не. Чека, чека. Чека. Нема кафе, нема ни новца. Дивно. Хода брзином рањеног пужа ка амфитеатру с ранцем пребаченим преко једног рамена, одвезане пертле на левој нози и тако безвољно да осети на себи погледе људи које иритира када неко вуче пете док шета. Док размишља постоји ли у овој земљи бар један аутомат за кафу који не краде новац, схвати да би могао питати службеницу како да се пријави за неки факултативни курс. Има десетак људи у реду, али сачекаће.

Две студенткиње испред њега водиле су веома необичан разговор. Нема он навику да прислушкује, али су речи које су остајале у малом простору између њих и њега почеле да изазивају необичне реакције његовог тела. И сам се зачудио када се изненада стресао од језе која му је промилела испод коже, а чији узрок није зима, већ управо те речи. Одлучио је да им се посвети мало боље. Узгред, кафа му више није била потребна. Био је будан – интензивно будан.

Једна девојка, судећи по њеном изгледу, али и искуству које се, можда и са циљем, читало из њених речи, била је старија студенткиња, док је друга деловала млађе и помало наивно. Петар је, због свог закаснелог укључивања у ток њиховог разговора, могао само да наслућује почетак и тако претпоставио да је старија студенткиња дошла по своју потврду о дипломирању. Међутим, управо је та потврда била разлог да се поведе крајње необичан разговор између њих две. Наиме, нашалила се на свој рачун и у једном тренутку рекла:

„Шта ако нестанем као онај?“. Будући да млада студенткиња није знала на шта ова циља, старија је морала да јој појасни.

Реч је о причи која је, наводно, опште позната, али само међу доста старијим студентима. У време када се догодило то нешто, створило је општу пометњу на факултету, како каже. Сада је, ипак, прошло доста времена, а време мора уродити променом, те се и заборавило на тај догађај – делом услед смене генерација, а делом и намерно, будући да су запослени желели да сачувају ментално здравље главне актерке ове, како Петар може закључити, мистерије, јер Она и даље ради на факултету.

Све своје амбиције које је имао при упису студија и које је при похађању истих убрзо игубио, овог тренутка вратиле су се у комплетном саставу, снажно усмерене само да дају одговор на питање ко је Она и шта се то догодило у прошлости ове зграде.

Старија студенткиња наставила је своју, пажњом слушалаца храњену, па самим тим и мало надограђену причу. Вратила се у период свог студирања и време када је Она тек почела да ради на факултету. Једног дана, баш негде у децембру, када није било потребе  за гужвама јер су прошле и пријаве испита и конкурси за стипендије, у реду исред шалтера био је само један човек. Његова спољашњост била је толико необична да Она никако није могла да процени старост те особе – као да се налазио заробљен у времену. Био је потпуно у белом, те га није ни приметила када је ушао, будући да се његова појава стопила са блештавилом снега које се пробијало у хол кроз стакло улазних врата. На лицу му је био једноличан израз и читава му је глава сијала, носећи на себи и даље мало трага пређашњег блеска.

Петрова радозналост била је делом задовољена. Допуштајући свом погледу да се сналажљиво пробије између глава људи у реду, успео је да сретне Њен тамо, с друге стране стакла. Схватио је да је и раније примећивао да су јој очи упрте доле и само доле, али није тој појави придавао много значаја. Зна о коме је реч. Међутим, шта се догодило?

Човек је пришао и обратио јој се са жељом да му да диплому, по коју никада није дошао. Питала га је за име и кренула да тражи, не приметивши у бунилу због његове необичне појаве да је то име чула већ у свом животу. Након узалудног тражења по архивама из претходних година, саопштила му је да није успела да пронађе и да јој је потребан тачан датум дипломирања. Рекао јој је да погледа архиву од пре 25 година. Остала је у шоку, јер управо је толико година и она имала у том тренутку, али је као омамљена кренула да тражи и пронашла је. Диплома је постојала, могла је да је опипа. Име које је сада видела написано одјекнуло јој је у сећању и урезало се у свест много боље него када је било изговорено. Таман када је желела да изусти „Тата!“, човек је нестао и никога више није било у простору који се видео кроз мали отвор шалтерског стакла.

Након неколико месеци одсуства вратила се на своје радно место, али тиша, повученија, скоро неприметна у вреви факултетске гужве. „Најгоре од свега је“, наставља старија студенткиња, „то што нико од колега са суседних шалтера није видео тог човека, али су сви могли одговорно да тврде да недостаје диплома из предратног архива, која као да је у земљу пропала; као да ју је прогутала магла. То је био доказ због којег је Она остала на послу и због којег није доведен у сумњу њен разум.“

Девојке су кроз свој разговор дошле на ред, а Петар је мислио има ли истине у тој причи и примећивао онај осећај језе и даље, будући да није могао избацити из свести чињеницу да

је прича од неке истине морала да се развије, те да је заправо то што је управо чуо бар делом тачно. Док се трудио да сложи своје мисли, није ни приметио да су девојке отишле. Осетио је на себи поглед који га опомиње да је стигао на ред. Увек спуштен поглед сада је био усмерен право у њега. У тим очима, Петар је видео истину.

Published by

2 thoughts on “Јелена Весић: ТАЛАЦ ВРЕМЕНА

  1. Mrzovolja koja se javlja, uši koje se podižu kada čuju nešto sočno, lagano buđenje jeze kod Petra, sve to postepeno gradi priču. Talac vremena, predstavljen kao glavni akter urbanih legendi (bela utvara), ovde nenametljivo biva ukomponovan. Priča ne ostaje samo domen izmaštanog, već se istinitost potvrđuje u očima. Bravo!
    „Хода брзином рањеног пужа ка амфитеатру…“, nekada smo svi puževi. 😀

  2. Ovo je jedna izuzetno zanimljiva priča, u detalje lepo obrađena i pažljivo ispričana. Prijatno sam je doživela jer u njoj postoji dovoljno jeze i blage tenzije koja je nagoveštena već na samom početku i koja polako počinje da raste od momenta kada glavni junak sluša razgovor studentkinja. Svaka rečenica i misao su pravilno, vešto i smisleno oblikovani, ostavljajući utisak ne samo dobre i uspele priče već i istinskog doživljaja napisanog.

Comments are closed.