Јелена Весић: ВАГА

Никад нисам волео раскрснице. Опет удес, дођавола.

-Ах, да ли је могуће…за месец дана четири пута на истом месту.

Чаробан почетак дана. Неки нису, али ја стижем жив на посао. Неке несрећне људе та проклета раскрсница коштала је живота. Никад их нисам волео. Подсећале су ме одувек на моју највећу ману – неодлучност. Колико сам само пута у животу помислио да бих био пресрећан да ми фали нешто друго, а да имам храброст да доносим праве одлуке.

За све је крив мој подзнак – вага. Не верујем у глупи хороскоп, али знам да јесам вага. Ја сам репрезентативни пример ваге; човек-вага. Сваки пут кад се нађем на некој раскрсници живота, па макар била и најситнија, прво добро промислим на коју страну би ме одвео сваки од та два пута. Чим чврсто одлучим да пођем једним, исте секунде се покајем што нисам другим. Исто би било и да сам другим пошао. Убиће ме неодлучност, увек сам то знао. Знао сам јер ми је уносила немир у кости, боре су ми постајале дубље кад год би требало да донесем неку одлуку.

–   Дечко, шта ћеш од прилога?

–   Ммммм…Ммммм

–   Говори, гужва је!

–   Мммм…мајонез и купус!

(Одмах сам знао да је боља комбинација кечап са вегетом…)

И малог мене, малу вагу, мучиле су недоумице. Од избора прилога за сендвич, преко избора школе, факултета, девојака, па и супруге за коју и дан данас нисам сигуран да ли је истински волим; све до дана данашњег мене мучи иста та неодлучност. Убиће ме. Знам да хоће, и то баш онако како је раскрсница донела смрт људима за воланом.

–   Докторе, сала је спремна, чекамо само Вас.

–   У реду, хвала Вам, долазим убрзо.

Проклета нека је вага и ко је измисли. Звучи банално. Али данас, ево баш данас…морам да бирам. Морам. Морам да бирам да ли ће преживети она или оно. Данас је дан кад ће ме неодлучност убити. Знао сам…те сцене удеса на раскрсницама које ми прекину мисли сваке седмице када их угледам, а прогоне ме и у сновима…знао сам да ништа није случајно. Треба веровати свеприсутном синхроницитету. Како раније нисам схватио…Убиће ме. Убиће ме неодлучност, баш као и раскрсница оне јадне људе. Мене ће убити раскрсница живота. Све сам их некако прешао, одабрао неки пут. Данас не могу. Данас је моја раскрсница кружни ток, онај смртоносни.

–    Докторе, опростите што Вас поново узнемиравам, али заиста је од велике важности да нам се придружите у сали.

–     Знам…опростите, дајте ми тренутак и долазим.

–   Докторе…минути су у питању.

Убиће ме, Боже. Данас ћу и ја неког убити. Данас ће настати покољ само због проклете ваге. Напољу је дебели минус, а мени су и прсти мокри од зноја. Шта се ово дешава, докле сам то дошао? Усне су ми суве као барут, зашто нема воде у овој канцеларији, побогу?! Глава ми пуца…пуца…пуца… Нисам ја за ово. Не. Али морам бити. Морам одлучити баш сада. Баш овог тренутка ја морам донети одлуку јер ће неко страдати. Свакако ће…

Да ли дати живот детету које неће имати мајку или оставити јадну жену у животу и саопштити јој да је њено дуго очекивано прво дете мртво? Докторе…минути су у питању. М и н у т и су у питању. Од кад је сестра била прошло је три минута. Не, можда ипак само минут; можда има времена. Али, ако има времена, шта да урадим? Коме да дам живот? Боже, ја нисам Ти да дајем и одузимам животе, ово је тако неправедно. Зашто се мени ово дешава? Можда је прошло сада већ пет минута. Можда је боље да се правим да ово није мој посао. Можда се проблем напросто сам реши и сви буду срећни. Можда…можда се нешто већ само решило јер су прошли минути. Можда је време донело одлуку уместо мене. Ах, па да…сигурно јесте. Сада је лакше. Каква је то бука…?

–   Зовите хирурга сместа! Где је тај човек? Шта му је важније од овога, за име Бога?

– Касно је. Дисање је стало.

Дисање је стало? Стало је њено дисање? Нема онда ни ње ни детета…да, логично. Дешава се. Да, ово је стварно. Ово сада…да, ово се заиста десило. Одузео сам два живота. Одузео сам некоме супругу…сестру…кћер, као и њено потомство. Урадио сам то свесно.

Чекај…зашто ми је каиш у руци и када сам се попео на сто? Тако треба… да, како сам глуп. Нисам их ја убио. Вага их је убила, она вага неспретна на раскрсницама живота, а сада ће и мене. Добро је. Нисам ја.

* * *

– Докторе, жао ми је, али морам да Вам саопшт… Докторе!! Господе! Брзо, полицију, помоћ! Нека ми неко помогне, људи!

Published by

3 thoughts on “Јелена Весић: ВАГА

  1. Прича има изузетну радњу и смисленост, а поентирана је врло добро. Језик којим је писана је једноставан, али ефектан. Јасан је и занимљив приказ унутрашњих колебања главног јунака.

  2. Ova priča na mene je ostavila najjači utisak. Veoma jasna – što mi se izuzetno dopada. Mogu da se poistovetim sa junakom. Dopada mi se motiv horoskopskog znaka (s tim u vezi treba obratiti pažnju i na to da je Vaga jedini neživi horoskopski znak, a u ovoj priči se drama odigrava upravo oko „vaganja“ između života i smrti). Smisleno, jednostavno, a ima težinu i poentu!

  3. Иако је готово цела сведена на ток мисли главног јунака, прича све време држи пажњу тако што се кључне информације постепено откривају и увлаче нас у свет дела, тј. у ум човека-ваге.
    Такође, будући да је већина нас писала приче с елементима фантастике и хорора, ова прича је, заједно са још неколико других, право освежење, без обзира на то што је потпуно мрачна.

Comments are closed.