Јелена Весић: ВОЈВОДИНА (Милана Ћирић)

Ту се простори мере свитањима и сумрацима, а време дужинама сенки. Млечни пут је до колена, као просута слама.

Без обзира на то припадао путохоличарима или не, сигурно си у једном тренутку свог живота маштао о далеким путовањима. Међутим, онај који је та путовања и искусио, може потврдити да баш ни на једном месту нашег света, ма колико оно божанствено изгледало, није као у пределу за који нас везују најлепше успомене детињства и младости. Још ако си из Војводине, ех… ти ћеш ме тек разумети.

Шта то она има? Има баш све. Нема једино те њихове планине, а нису јој ни потребне јер би само спутавале простирање њене слободе у свим правцима. Ако те пут некада нанесе у њену равницу, читаоче, допустиш ли свом погледу да се изгуби у непрегледној даљини, бићеш сведок јединственог сусрета светова; бићеш очевидац који је посматрао спајање неба и земље у једно. Замисли, Војвођани то гледају свакодневно – привилегован народ. Покушај сада да замислиш како се на небо пењу погледи; како се често пењу и гласови. Деси се да и смртници тамо одлазе. С истог тог неба – замишљај и даље – дуга шаље своје шаренило, не би ли украсила равницу. Питао си се сигурно одакле јој толико боја. С истог неба силазе и звезде, онда када се свет обуче у таму. Да, силазе.  Али то може само у равници, схватам ако не разумеш. Може јер граница између неба и земље постоји само у књигама. Постоји и тамо јужно. У Војводини је нема. Све је једно. Увек су у њој исти људи; увек иста јата, исти ветрови.

Њени ветрови доносе нам неретко и препознатљиве мирисе. У децембру тако, мирисаће снег, а са  њим и свежи свињски производи. Немој да те то изненади, сети се  само старог хроничара равнице и његове шармантне досетке која подсећа да су Војвођани за наивне прасиће лукавији од вукова. Прођеш ли, рецимо, мојом улицом, неће те сигурно мимоићи мирис свежих чварака и осушене шунке из дворишта мог комшије Милета. Не знам где ћеш бити на пролеће, али ако не будеш овде, пропустићеш чаролију за своја чула. Свако биће постаје радосно када га окупа мирис првих цветова с војвођанских ливада. А и лето ће доћи убрзо, само сачекај да сазре ивањско цвеће и да крене плетење венчића.

Лепота. Када се, пак, обоје гроздови у војвођанским виноградима, припреми се за још чаролије јер наступа јесен. И на сам помен речи грожђе, не могу а да се не сетим успомена хроничара равнице о својим шетњама с пријатељима током хладних вечери уз топло  кувано вино. Радост живота исијавала је из тих речи. Ипак, радост пропраћена сетом, будући да ништа није вечно – ни пријатељство, ни јесен. Пролази година за годином,  живот за животом. Све ће ово једном бити прошлост. Животни циклус обрће се као и природни, а Војводина као стара поносна дама седи и посматра ту редовну смену, која њу никада не дотиче, већ је оставља да сија у сопственој лепоти.

Међутим, не брини читаоче. Кад год да се решиш и обиђеш наш крај, он ће бити спреман да те угости. Војводина нема где да оде. Непролазна је; несагледива. Рећи ће ти се само након те твоје посете – и незаборавна. И путуј. Путуј, обиђи свет. Није  лоше  упознати ни друге народе и пределе, увек егзотика и радозналост иду једно с другим. Наравно, не заборави да одеш и на неку планину, ако већ ниси. Само, имај на уму – на    њих се мораш тешко и мукотрпно попети не би ли дохватио понеку звезду. У Војводини звезде можеш додиривати свакога дана.

Не мораш да се пењеш: звезде расту у жбуњу.
Само се упутиш равно, па врежама од злата и после десетак корака већ ходаш по небесима.

Published by

2 thoughts on “Јелена Весић: ВОЈВОДИНА (Милана Ћирић)

  1. Prelepo! Mislila sam da će biti teško dobiti inspiraciju čitajući neku od mojih priča i zaista sam oduševljena načinom na koji je Jelena predstavila Vojvodinu, kao i opisima pejzaža u nekoliko godišnjih doba. Još jednom, oduševljena sam!

  2. I da nije postojalo Milanino ime u naslovu priče, znala bih da su njene priče bile osnov za ovu Jeleninu. Niko ne piše o motivu Vojvodine kao Milana, a nadasve toliko realistično, emotivno. Pa u tom smislu, Jelena izvrsno koristi svoj talenat pisanja kako bi dočarala nešto što je nekom drugom toliko značajno i blisko.

    Izdvajam i dve rečenice, na početku i kraju, koje otvaraju i zatvaraju krug prostora o kom je reč, a koje ga suštinski opisuju.

Comments are closed.