Јована Војводић: ТУГА И ПО НОЋУ

Интервју са самим собом се одвио кроз солилоквиј и у ретроспекцији:

Да ли би ишта променило да сам уместо у грађевинске скеле гледао више у ноте Жоржа Бизеа?

Када сам видео оца на плочицама, да се вратио, ја сам све вредности нота и њихово тонско трајање оставио за собом и почео да гледам у његове џепове. То је био лош и неадекватан дочек, али моје деветогодишње васпитно искуство то тада није познавало. Ја сам био срећан што га видим упрљаног и зеленог. Спустивши себе на колена да ме ухвати, имао сам осећај да грлим дрво маслина. И онда сам постао збуњен што је имао понеке црвене флеке на себи, како је могуће да је мени бранио да се гађам трешњама, а он је смео?

Данас мислим овако: оцу сам био захвалан што га поново видим и што га минобацач није лишио ниједног уда. Али му сад, као ни тад, не праштам те празне џепове. Нисам му признао ниједном да је то било моје прво разочарање, доживљено исувише претерано – као животно посрнуће. И да сам жалио што их после нисам доживљавао јер су ме задесила већа и гора. На крају, нисам само ја волео те карамеле, обојици су нам биле омиљене и дељене. Увек се враћао са њима. А рекли су ми да је отишао да пазари, што је додатно подстакло моју љутњу. Неразумевање и неразмишљање. Био сам превише заузет песком, камионима и Војином, и бригом да стигнемо на партију кликера обоје и на време. Кад би каснио, а живео је непосредно близу мога обора, осетио бих у себи оно што сам и у случају оца. Додуше, мањег интензитета. И због те обузетости, нисам појмио да отац пазари превише дуго, да је толико непотребно. Моја свест била је развијена до тог ступња да сам се бунио кад бих мајку јутром видео са цегером који је пун намирница, међутим, она је имала тактичан осећај и подухват, знајући моје нагоне за питањем што се враћа без њега, па ми је пружала у руку слаткиш или воће да се на то и фокусирам без могућности да пуних уста ишта говорим. Кунем се да ми ниједан залогај те сласти није пријао као кад сам их јео пре; само је утољавао радозналост јер су биолошке особености тада биле у предности у односу на менталне – мој желудац је био опскрбљен оним што што му није требало али је мозак то схватао као задовољство.

После сам разумео да је одлазак на пазар била подједнако обмана колико она везана за Деда Мраза, монструозна бића испод мог кревета, персонификован мрак.

Схватио сам то док сам се у доколичарском налету и без надзора родитељског попео на таван, понет чисто пустоловски и са убеђењем да сам Сојер, и тамо пронашао гнездо чижка (певали су лепше него што сам ја годинама залуд инструментарио Бизеом да би личило на мелодију), мемлу, раширено платно које сам свукао да бих видео своју њихалицу, рециклиране тегле и флаше, и на куки обешену, униформу са пегланим еполетама.

И сетио сам се те зелене боје, оног дрвета што је доносило мир. Један свету, а један кући нама.

Схватио сам да сам дужан да осећам тај мир јер сам то војно одело видео на свом оцу а не  одело без њега. И да је он превише волео трешње да их користи за игру, и да би их појео ако би их нашао, и не би могао да исцеди њихову сочну садржину по себи и да флеке нису заправо уопште личиле на трешње, да су биле тамније и нису чак ни од вишања, и скориле су се јер нису одмах обрисане. Како сапрати крв да се не види, зар мој отац није имао при себи воде, ако је имао што није покушао да је уклони, је ли био у стању да обрише, осим ако…

ни он, као ни ја, нема навику да буде чист јер смо обојица опредељени за чисту савест.

Ja гризем свој поноћни оброк, тј. кајзерицу са туњевином, нисам навикнут да будем чувар градилишта, да одржавам будност и безуслован опрез као ти. Увиђам да је посао чувања теретан и комплексан. Ја не бих могао да пазим читаву државу, знаш ли то:

Мој храбри ратниче и победниче живота, или скраћено – мој тата?

Published by

3 thoughts on “Јована Војводић: ТУГА И ПО НОЋУ

  1. Još nisu ni pristigle sve priče, a već mislim da nakon prve pročitane priče imam svog favorita i da će Jovana teško biti nadmašena ovaj put. I nije ova priča favorit nedelje, već i čitavog kursa. Ne osporavam druge Jovanine maestralne radove, ali mislim da je ovim na najbolji mogući način zaokružila jednu celinu zvanu kreativno pisanje.
    Šta je to što mi se najviše dopalo? Najpre, što i nakon 8 meseci pohađanja kursa, autor i dalje ume da iznenadi. Nisam očekivala od Jovane priču koja je prožeta emotivnošću, jer nas je navikla na svedenost, istančanost, meru i skladnost. Međutim, sada je pokazala da sve to u izrazu može biti prožeto i jednim katarzičnim svojstvom u smislu emocije. Time je nadmašila sebe.
    Način na koji je priča koncipirana, definisanost u prvoj rečenici, ali i kraj koji je ujedno i kulminacija i zaokruženost jednog toka misli me je ostavio, usudiću se reći, oduševljenu. Finese, detalji, umeće koje Jovana poseduje u jezičkom i stilskom smislu su izvrsni.
    Najzad, tema. Omaž jednom čoveku čije postupke dečak u ranom uzrastu ne shvata, ali koje veliča u samo jednoj rečenici na kraju.
    Malo sam ljubomorna na ovakvu dovitljivost, ali daleko više ponosna na Jovanu i njenu umetničku i ljudsku nadarenost.

  2. Jovana svakom svojom pričom nadmaši sebe. Uvek nešto novo, uvek nešto potpuno autentično. Postoji nešto u njenim pričama što je svaki put izdvoji od ostalih. Čini mi se da je to osećaj da u pravom trenutku upotrebi pravu reč. Žao mi je što ne mogu nešto ,,bolje“ da kažem ali prosto, ovo je jedan od onih trenutaka kada pročitamo nešto odlično a ne možemo da uperimo prstom šta je to tačno što je ostavilo takav utisak na nas.
    Ipak, možda bih posebno pohvalila motiv vojničke uniforme koji je u ovoj priči povezan sa mirom, sa ,,drvetom maslina“ a ne sa nemirom i strahom koji nosi rat, što bi nam verovatno prvo palo na pamet. (,,Схватио сам да сам дужан да осећам тај мир јер сам то војно одело видео на свом оцу а не одело без њега.“)

  3. Sada kada smo došli do kraja ovog kursa (a i samih studija😁), moram reći da su Jovanini radovi najviše odgovarali mom senzibilitetu, te mi je ona bila omiljeni autor. Sada neću komentaristi ovaj rad koji je svakako fenomenalan. Već ću reći Jovani da zaista verujem u nju kao budućeg velikog pisca, i iskreno se nadam da će svoj talenat usmeriti u pravom smeru!

Comments are closed.