Капица: Недеља (Стварносна проза + Сценарио)

(Стан Вукашина Васића, Грбавица, 20. септембар)

„Е, брате.“

„Е, кажи.“

„Је л’ си видео ти онај хаос синоћ…Од свих варијанти журки на којима смо могли да завршимо, ова је била прилично занимљива за посматрати. Додуше, видно поље ми је било заклоњено кад је она плавуша са канџама наслонила свој Ајфон на мене, како би направили гомилу фотографија. Мислио сам да ће то моје слепило трајати много краће, али очигледно да се плавуши није допадало како је испала на првих 10 фотографија, па је форсирала.“

„Ма, не говори ми ништа, ја сам већ дошао начет у рукама оног несрећног Гојка који је коначно положио писмени из Анатомије, и одлучио да то прослави на никад пре практикован начин. Док ме је узимао са полице, двоумећи се између мене и овог из Никшића, мама га је звала да му каже да код куће тата окреће прасе, и да он легне сад да одмори, како би већ сутра могао да крене да се спрема за другу трећину испита. Није ни био свестан да ће на крају он завршити приближно као лешеви које ће у другој трећини испита морати да идентификује.“

„Е да, Гојко…Чини ми се као да су га терали да наздрави за свако питање које је икад прешао из тог предмета. А и свидео си му се, чуо сам кад те је похвалио пред масом. Немој сад да се правиш лажно скроман. Није ни време ни место за то. Ми смо наше квалитете показали. Да није тако, не би сад стајали на врху ове гомиле смећа.“

,,И што је најбоље, имам осећај да ћемо овај комодитет уживати још минимун 5 дана. А онда ћемо завршити на дну контејнера. Али што каже синоћ онај Џенан Лончаревић „Данас си горе, сутра си доле, тако ти је то…““

„Кад смо код песама, шта мислиш, колико пута треба да чујеш неку песму да би ти се она смучила?“

„Довољно је да ти кажем да бих волео да имам ноге ако још једном чујем „Два Галеба и Вериге“.“

„Е, а знаш ли који ми је омиљени део журки?“

„Да чујем.“

„Овај постапокалиптични. Кад нас сви проклињу и куну се да никад више неће пити.“

„А ја волим кад ме сликају. Али онако у крупном плану.“

„А то ви из Зајечара волите да се промовишете. Ја имам своју традицију, кад кажу рогоња, сви ме већ знају. Мада, брат Хајнекен има и своју песму, свака част.“

 

(Стан Вукашина Васића, Грбавица, 27. септембар)

„Брате, који је дан данас?“

„Недеља брате.“

„Не зезај да је недеља.“

„Што, имаш неке обавезе?“

„Ма јок, него сам све био у неком трипу да је уторак, среда, немам појма…“

„Недељааа. Ја срећа гледам у овај календар што је наш газда добио од девојке за, како видим, Дан заљубљених.“

„Па где му је девојка, ово наше окружење ми не делује као простор у који сваког момента треба да уђе женска особа?“

„Ниси у току. Додуше, ти си био приморан да слушаш o Sternocleidomastoideusu и иневрцији можданих живаца. Ја сам ипак био лек за душу нашем Вукију. На песму „Од љубави до мржње“ је узео највећи гутљај. Не испуштајући ме из руку, узео је да пише поруку девојци, коју је већ преименовао у формално Марина Ђокић.“

„И?“

„И ништа. Искуцао је поруку-и обрисао је. Тада је већ кренуо Баја Мали Книнџа и фокус је био померен са Марине.“

„Ето ти, не умеш ни један љубавни пар да помириш.“

„Ајде ћути ти, успео си да анестезираш једног бруцоша и мислиш да си нешто много вредан.

(Чује се звук откључавања врата.)

„Јао, Вукашине, погледај какав ти је неред у стану! И ове лименке си могао да бациш, колико дана је прошло!

 (везује кесу за смеће)

Једина ствар која је лепа у овом хаосу је овај календар. Погледај нас како смо лепи!“

„А извини Јелена, баш сам био у неком хаосу ових дана, и нисам стигао да средим…“

Published by

2 thoughts on “Капица: Недеља (Стварносна проза + Сценарио)

  1. Stvarnosna proza u pravom smislu, sa dosta humora što mi se posebno dopada! Verujem da je blisko svima, posebno što je napisano u vidu scenaria jer čitajući, lakše oživim slike u glavi jer ih već zamišljam na ekranu.

  2. Све похвале за причу! Посебно ми се свидео угао из којег је написана, а цео сценарио је слика и прилика правих студентских журки. Моје омиљено пиће + доза духовитости= добитна комбинација.

Comments are closed.