Клио: КОКОШКА (Стварносна проза + Вишегласје)

Преспавали су у Бристолу. Сусрет никад краћи, бурна ноћ као да је тарајала само један трен. То је било њихово последње заједничко вече. Он ожењен, отац двоје деце, треће је на путу. Његова супруга Даница је, као и он, лекар, микробиолог.

Она се није удавала, имала је пар дугих веза које су јој само потрошиле најлепше године живота и младост. Била је кустос једног београдског музеја.

Он стално путује, иде на конгресе, усавршавања у Енглеској, дежурства. Последњи пут ми се жалио како га убија монотонија свакодневице кућа-посао-жена-деца..и .да не зна шта би радио да се не виђа са њом, прелепом Милом, историчарем уметности. Мила је била ћерка универзитетског професора географије. Била је јединица из круга „двојке“.

Владимир је дете са села, син гвожђара из Сурдулице, упоран и врло сналажљив момак. Тежак студентски живот , бонови у мензи, натерали су га да стисне зубе и заврши студије медицине у року и без отезања. Касније се оженио, или што се у народу каже „удао“, за Даницу, ћерку чувеног дипломате Живковића. Неколико слика Марка Челебоновића које су красиле зидове луксузне куће Даничиних родитеља на Сењаку, отац је продао, додали су још мало новца и купили им двоипособан стан на углу Ресавске улице. Иако незадовољни ћеркиним избором зета, нису се мешали у њихов брак.

Мила је упознала Владимира једне зиме у болници. Задобила је повреду скочног зглоба на клизању, угануће. На ортопедији је брижљиво прегледао Вадимир, давши знак специјализанту да ће преглед обавити сам и пустио га да иде и одмори мало, што није био манир док Мила није ушла.

Сва зајапурена од зиме и бола, у плавом капуту од твида са клизаљкама у рукама, и жутом беретком на пола те плаве косе седела је на кревету Мила. „Јој, боли, можете ли нежније докторе, видите да не могу да померим стопало“-узвикнула је Мила! Владимир је прво фиксирао њен поглед, држећи у руци нежно стопало а онда се нагло тргао “Извините млада дамо, али ово ипак мора у гипс!“

„Молим!? Какав гипс!? То је само скочни зглоб“…узикнула је Мила, кроз јецај! Од тога дана зачело се нешто што је свако од њих перципирало на свој начин. За њега авантура за коју је мислио да ће кратко трајати. За њу, погрешан мушкарац који је гасио самоћу неудате жене.

Путовали су кришом, виђали су се кришом. Те тренутке скривања памтили су обоје као најсрећније дане. Премало времена, пуно жеља, страсти, секса који је био ненормално добар, дуг и маштовит.

Њено расположење убијала су јутра, када он мора брзо да се облачи, тушира и одлази жени, наводно враћајући се са конгреса из иностранства. Љутила је се, и дуго пушила своје Ив цигаре умотана у чаршаву. Пркосно је посматрала кроз дим цигарете његово лице и руке које су неспретно паковале ствари по коферу, шепртљасто попут детета. Мила је ћутала, а онда би окренула главу и гледала би у прозор хотелске собе све док не чује како се његови кораци удаљавају и коначно се врата затварају…

Кад му се родило друго дете знала је да се никада неће развести. Није ни покушавала да га преотме. Помирила се да га заувек мора делити са Даницом!

Изложбу у Етнографском музеју дуго је спремала. За њу је то био велики изазов и значајан догађај. Позивнице су подељене. Њена раскошна фугура у дугој црвеној хаљини од плиша одузимала је дах. После уводне речи, послужен је свечани коктел.

„Није дошао, неће ни доћи“ понављала је непрестано у себи. И онда, „не лежи враже“, улази Владимир са супругом Даницом. Мила је занемела. Дум, дум, дум,…хиљаду спратова пропадала је испод земље. „Шта ми је урадио, довео је њу! Њу! На моју изложбу довео је њу!“

Црвени руж није могао да прикрије њене усне, које су се  за трен осушиле. Срце јој се попело у врат жиле су пулсирале, једва се прибрала…“Добро вече, ја сам Мила, добро дошли, надам се да ћете уживати“. Даница је била пресрећна ,цупкала је држећи Владимира под руку, нестрпљиво желећи да све обиђу.

После те вечери, ништа није било исто. Мила и Владимир свађали су се све чешће, виђали на брзака, све ређе. Ништа горе од сујете повређене жене. Сковала је паклени план. Не жели више да крије њихову везу. Сметао јој је тај Даничин осмех који је растао као талас сваки пут кад би је Владимир погледао,привлачила га је себи још јаче.

„Видећеш, Владимире, платићеш ми, горко“. Наместила је косу, напрскала Трезор и позвала такси. Возите у Ресавску број 17. Позвонила је једном. Врата су се отворила, изашла је Даница,“ изволите, а ви сте?“

„Ја сам Мила, пре неко вече сте били гост на мојој изложби у музеју. Извините што овако ненајављена долазим“

„Да, да, сећам се, изволите. Деца су направила џумбус тотални…опростите“ „Ово је за вас“- из љубичастог папира Мила је извадила цвеће. „Ооо, хвала Вам, сад ћу га ставити у воду. Дивно је, није требало“.

Мила је запалила цигарету. Док је Даница кувала кафу, посматрала је дневну собу и све ствари у њој. Поглед јој се зауставио на дечијим сликама. Каква дивна породица, хармонија. „Где је Владимир“питала је Мила. На конгресу, рече Даница, држећи послужавник са кафом….стално путује, и превише. Уопште нема времена за децу. „У седмом сам месецу трудноће и све ми је теже“ пожалила се Даница, „али шта ћу, хирурзи и та њихова стална усавршавања“. Мила је знала да је Владимир чека у Бристолу. Нешто јој није дало да оствари своју намеру и све каже његовој жени,-да га виђа већ неко време, да га воли …! „Да, тако вам је кад имате мужа доктора“ насмејала се Мила, гледајући стомак трудне Данице, али увек вам се врати!“ Даничино збуњено лице поводом нејасног коментара натерало је Милу да брзо попије кафу и оде.

 „Која сам ја кокошка“Предала сам му се, крала сам га мислећи да ће једног дана бити мој! Бацао ми је зрно по зрно радости, никада довољно да се наједем тог меда и те горчине. Кокошко, баци се сад под коловоз-вриштала је Мила у себи. Обрисала је црвени руж о рукав капута, беретка је одлетела, плави увојци су се распустили, трчала је без даха, одбијала се о пролазнике, са сузама у очима…понављала је у себи „кокошко, где ти је памет била, потрошила си године, оголила си себе, он те није вредан. Није вредан ни Данице! Али је њен, њој се увек враћа….“

Зазвонио је телефон. Владимир колинг. „Где си, чекам те, купио сам ти нешто лепо“ „Мила, хало, хало, хало…где си , не чујем те“ Стајала је непомично, уморна и тужна. Прекрила је лице длановима и бризнула у плач. Позвала је такси.

„Госпођице, куда ћемо“ питао је возач? „Нисам ја госпођица, ја сам једна обична глупа кокошка.“

Никад је више није имао. Избрисала је његов број и преселила се у Амстердам. Ради у једној књижари, има неку годину преко 40. Још увек је лепа и сама, али више није кокошка да скупља туђа зрна среће!

Published by