Клио: Нероткиња (Стварносна проза + Вишегласје)

Стара, већ заборављена кућа у Мачви. Домаћин Милан Радовановић одавно није међу живима, али се још увек препричава какав је то домаћин био. Пуна житница, доста стоке и меда. Пара је било чак и за позајмљивање другима. Жена Марија му је одавно умрла од туберкулозе. Била је јако млада, свега тридесет и неко лето. Остао је Милан сам са троје ситне деце. Није могао да води рачуна о великом имању и кући. После кратког времена у кућу је дошла нова жена. Три пара црних као гар очију бојажљиво је посматрало њену силуету кријући се испод чаршава, а она је по соби ходала на прстима како их не би пробудила. Соба је била лепа и пространа, зелене тапете од плиша давале су јој неку пријатну ведрину кад би је светлост обасула. На зиду је стајало огледало у раму од слонове кости и стари руски сат тик поред каљеве пећи. Било је топло и зајапурених лица Наталија, Дуња и Јаков узбуђено посматраше непознату жену. Наталија је од сво троје највише личила на своју мајку Марију. Плава коса дугачка до струка, јамице на образима, усне румене попут жара, очију стално загонетног погледа- сушта мајчина слика. С друге стране, Дуња је била харамбаша, баршунастог тамнијег тела, изгледала је као мала срна. Јаков је био најмлађи, миран и ћутљив на оца, имао је мали белег на левом образу.

„Децо, доручак је спреман“ допирао је звонки глас до њихове собе. У трпезарији је био постављен сто. Три тањира боје зеленог чаја и три шоље тек наливеног врелог млека пушиле су се као мали гејзир. Дотрчали су у трпезарију где их је коснуо очев озбиљан поглед. Погледао их је сво троје и одсечним гласом рекао: Ово је ваша мајка Ана! Задржао је поглед ка жени и изашао оштрим кораком напоље. Коњи су ухватили кас и фијакер је брзо кренуо шором. Звонко се губио топот коња и фијакер се губио сокаком, али њима је то трајало као читава вечност.

Жена је стајала на средини собе, гледала је децу и деца су фиксирано посматрала њу. Њени нервозни прсти намештали су поруб беле кецеље на бордо сомотној хаљини. Насмејала се рекавши “ Доручак се хлади, зар нисте гладни“ и тај осмех отопио је лед међу њима. Као да је сунце грануло и разбило тишину дирнувши стари кристални лустер још из доба Марије Терезије, који је њихова мајка донела у мираз.

Другог дана било је лакше, али отац је и даље био напет, иза строгог погледа крио се страх. Страх од свега, од живота, од Маријиних речи „Не остављај ми децу саму!“. Много су се волели. Марија је била кћи сеоског свештеника. Икона светог архангела Михаила била је заштитник дома Радовановића и њихова крсна слава. Сломљен Маријиним прераним одласком, њен отац је однео икону у цркву, пао на колена и проклињао заштитника Михаила. Затворио се од света и уморио се после непуна три месеца.

Ана је у новом дому била срећна. Била је нероткиња. Како је време пролазило, деца су је свим срцем прихватала све јаче, а и она је њих волела безгранично. Њену рану целиле су дечије топле речи и искрени осмеси који су јој давали снаге и крепили јој душу.

 

Наталија и Дуња завршиле су високе школе у Пешти и Бечу. Удале се. Наталија за официра. Дуња за неког великопоседника у Грацу. Јаков је остао на имању. Милан је погинуо у страшној олуји кад су се кола преврнула и убила га на месту. Кажу да је Мачва данима пливала у води , небо и земља спојиле су муње и страшна киша…

Милана су сахранили до Марије, на старом сеоском гробљу. После три дана Јаков је добио ћерку. Ушао је , а из белог шлингованог платна у његовим рукама вирила су два плава ока. Мајко, постала си баба. Ево још једне Ане, наше Анушке. Ана је узела бебу, дуго је држала на грудима и гледала у небо. Скинувши црну мараму захвалила се Богу што јој је подарио више него што једна нероткиња може да сања! Била је срећна до упокојења јер иако није родила, она је мајка! Била је срећна и Марија. Смешиле су се оне како само мајке умеју.

Published by

4 thoughts on “Клио: Нероткиња (Стварносна проза + Вишегласје)

  1. Rekao bih da je ovo odlično konstruisana priča, u onom maniru naših starijih majstora realizma. Po psihologizaciji (a i mestu radnje!) bliska je Lazi Lazareviću, na primer, ali se teško može svesti samo na to. Ima u njoj tog prigušeno-maničnog osećaja za „poslednja vremena“, svojstvena tradicionalnoj, seoskoj zajednici, a koji se tiho i sablasno nadnosi nad svim – ljudima i njihovim postupcima, običajima, pa čak kao da se oseća u samim predmetima – u gejziru iz mleka, u bolećivo zelenim tanjirima.

  2. Zanimljiva priča, koja nalikuje nekoj hronici. Odlična psihologizacija u poprilično kratkom tekstu ostavila je potpuni i verovatno željeni efekat. Međutim imam utisak da joj fali samo malčice životnosti, kako bi bolje funkcionisala. To bi se moglo ostvariti možda nekim jačim dijalogom ili nekim čulnijim doživljajem sela ili predela koji se opisuje. Na primer nisam imao utisak da je reč o Mačvi, a u priči koja ima za predmet jedno geografsko područje to može biti važno (ili ne mora – možda je to do senzibiliteta). Vidi se trud autora / autorke da naraciju približi govoru sela, jednom namerno eruditivno oskudnijem stilu govora, zato mi na primer ta reč „gejzir“ nekako štrči iz takvog ambijenta. Mislim da bi joj određene ispravke donele na jačini realizma, a realizmu ova priča svakako teži. Takođe imate jako dobru rečenicu, koja mi se svidela, pa bih je delom citirao „стари руски сат тик поред каљеве пећи“. Upravo to „tik“ kao prostorno određenje, sa nadasve zvučnim efektom sata je dodalo ovoj rečenici i celoj priči, jedan jak umetnički potencijal.

  3. Pre svega, priča me je veoma dirnula i ostavila me zamišljenom nad sudbinom svih (glavnih) likova u njoj. Smatram da je autor uspešno preneo seoske običaje i mentalitet, u kratkim (ali sadržajnim) crtama upoznao nas sa jedinstvom porodice, a zatim sa životnim stazama svakog pojedinačnog člana. Kraj priče neminovno otvara pitanja koja se tiču postojanja, smisla života i velikodušnosti Ane za koju smatram da je „spašavajući“ Milanovu decu, zapravo spasila i samu sebe. Složila bih se sa zapažanjem koje pohvaljuje odabir reči „tik“ koja priči daje posebnu težinu. Uz nju, opisi koje na suptilan ali veoma značajan način usmeravaju priču u sjajnom pravcu za mene su i „jamice na obrazima“, „otopio je led među njima“, „iza strogog pogleda krio se strah“, „Mačva je danima plivala u vodi“. Sve u svemu, pohvale za autorovu posvećenost jer smatram da se ovakva priča ne može napisati bez dosta rada i ispravki.

  4. Hvala na konstruktivnim komentarima. Što se tiče same priče, kostur sam napisala pre nego što me je u januaru uhvatila korona. Sada je samo uobličena, i iskreno mislim da priča ima više potencijala, ali… Nije bilo ispravki , napisana je u jednom dahu. Zato postoje određene manjkavosti koje su mogle biti izbegnute da je više vremena i promišljanja uloženo.

Comments are closed.