Лазар Биорац: КИШНЕ ГЛИСТЕ

Испружила је руке према небу и скопчала их око најдаљег облака. Требало је призвати сунце, али се она читавим телом опирала. Њене су очи локве, њени прсти кишне глисте сплетене у висини, њено тело цвет који се само на киши отвара. За њом су плавиле њиве и поља; села, вароши и градови. За њом је рикало рогато, цвилело репато и проклињало двоного – она се ни за трен није окренула!

Кустос је, поставивши је на зид, забезекнуто посматрао слику која је прогутала жену и претворила је у чудовиште. Отварање изложбе је дочекао на истом месту; затварање – у загљају младе сликарке. Показао јој је неколико својих платна – боже, има ли он стида? Већ се покајао и прекрио их чаршавом; она се осмехнула, глас јој је задрхтао, са усхићењем је рекла да лепше крвопролиће никада није срела. Одбацила је Илијаду и Гернику, битку на Марни, Термопилски кланац и све голготе којих се могла сетити – његове слике су биле потресније и дубље, за њу тим светлије и боље.

Свакодневно је долазила да ужива и убеђивала га да ствара. На улици је пресретала људе и говорила да је пронашла свог Гоју; он је, пак, ћутао да је пронашао своју Голу мају. Она више није сликала – претварала се у гипсану фигуру смештену на каучу док је његова рука клизила по платну. Он се из дана у дан све више љутио – неко је морао створити још једну слику потопа, неко је морао заробити још једну жену и претворити је у чудовиште – није умео! није желела!

Зар може тек тако да га одбије и баци четкицу у трње? Није га волела, зар не? – волела је његове слике, била заљубљена у платна, у боје, у линије, у ископане очи и повађена срца која је стварао у магновењу, удаљен од света, близак само њој. Истерао ју је на улицу и остао сам са својим платнима. Не требају му такве жентураче, викао је, које се појаве због болесне душе, због закрвављених очију, замраченог ума, због свега што није он. Све што је насликао његови су немири! Све треба спалити, црвену и црну по зидовима просути – низ зграду, по улици, по људима!

Ујутру је пожелео да је види. Тражио ју је по улицама, трговима, кулоарима, тржницама, зградама и кућама. Где живи, куда одлази, шта кад не слика? Никада је није питао. Склупчан под бором на киши која је лила као крв на његовим сликама постидео се призора који га је окруживао. Клише и патетика! Треба отићи – сме ли један музејски реквизит (не човек, реквизит!) да седи на киши? Отишао је и не слутећи да је горе крај прозора седела, посматрала борове и њега под једним од њих.

Дуго је лежао пре него што се појавила на вратима. Валови су ударали о зидове и потапали куће и паркове. Одозго је допирала грмљавина, муње су осветљавале собу. Без речи се ушушкала поред њега и загрлила га око струка. Размишљајући о љубави и кутку скривеном од страхота, осетио је непријатну хладноћу – по стомаку му је гмизала гомила кишних глиста.

Млада сликарка је гледала како се пред њеним делом један човек копрца као комарац у чаши воде и како почиње да се вуче тамо и овамо по поду галерије. Молила је да му неко помогне, али се нико од присутних није усуђивао да приђе. Лекар који се убрзо обрео у галерији констатовао је једно – смрт гушењем.

Published by

One thought on “Лазар Биорац: КИШНЕ ГЛИСТЕ

  1. Ovo je jedna ozbiljna priča! Kolega Lazar ima taj nerv dobrog pripovedača i pravog majstora reči. Ne znam šta mi se više dopada u ovoj priči – opčinjena sam njenom idejom, sjajnim opisima i aluzijama, predivnim slikama koje mi se izvijaju pred očima… Priča je dobra i lepa – mislim da je to dovoljno (nadovezala bi se na jednu misao Vladana Desnice, da je istinska lepota retka i da je, kao takva, sama po sebi sasvim dovoljna i istovremeno oplemenjujuća).
    Verujem da nisam jedina koja može da posvedoči o iskusnom i zrelom odnosu našeg kolege prema pisanju, kao i o izuzetnoj nadarenosti i lucidnosti koje poseduje. Deluje da u tom slučaju stvaranje dolazi potpuno prirodno i sa lakoćom, sa urođenim smislom i darom.
    Volela bih da sam ovu priču ja napisala!

Comments are closed.