Лазар Биорац: О ЈЕДНОЈ УТОПЉЕНОЈ ДУШИ (Владислав Петковић Дис)

Била је прохладна мајска ноћ, око пет сати по поноћи. Зора још увек није била на помолу, али су и небо и пучина корак по корак, као акварел, попримали нежне пурпурне нијансе. Једино је огромна француска лађа, око које је кружило јато галебова, својом тамном, робусном појавом реметила склад и мир касног пролећа.

Путници на броду спавали су чврстим сном. Неколицина је била смештена по кабинама, док су остали, по свему судећи сиромашнији, лежали на палуби, покривени шињелима, тврдим губерима и искрзаним комадима шаторског крила. У гомили, која је, због збијености и особитог изгледа испијених и бледих путника, одозго гледано више личила на паковање сушених харинги него на неколико стотина људских тела, издвајало се тек неколико будних глава: пет-шест избријаних, војнички подшишаних и једна сасвим необична, црне и већ помало дуге тршаве косе, уредно подшишане браде и густих бркова који су се нарочито истицали. Од сапутника који су тршавом били блиски могло се дознати да је у питању „учитељ Петковић, врстан песник, али боем, болећив, дубоко несрећан човек пре свега“. При упознавању с њим могле су се дознати и друге појединости, што из његових речи што из необичног погледа који је продирао у недокучиве, чак неслућене даљине. Тако се већ у неколико размењених реченица могло закључити да страшно пати због породице коју је, отишавши у рат, оставио на милост и немилост окупатору, али се за свој живот уопште није плашио. О смрти је говорио као о ослобођењу од зла, као о повратку неким очима које је познавао „пре овог пада међу људе“, на шта би се готово сваки саговорник нехотице прекрстио, померио у страну и повукао за уво, јер „нису то мале речи“. Онда би обоје поћутали неко време, после чега би песник показивао фотографију младе жене с двоје мале деце и кроз сузе говорио:

̶  Ето, то је моја Тинка, а ово су Мутимир и Гордана… сирочићи…

***

И ове ноћи је размишљао о породици, посматрајући у тишини фотографију у кожном повезу. Под слабом месечином успевао је тек да назре њихове силуете, али њихова лица свакако није губио из вида. Она су била дубоко урезана у стаклу његових зеница и у побораном челу.

У другој руци држао је неколико кованица – укупно једну драхму и педесет лепти. У питању је била права ситница, али га је прогонила помисао да „она ситна дечица“ немају можда ни толико и да мајка не успева ни да их исхрани. „Да су бар они новци“, размишљао је тешко уздишући, намештен у шестицу, скрштених ногу и повијених леђа, огрнут старим шињелом: „да су бар они новци стигли до њих, да нисам веровао… ето, тако да ме упропасти, а мислио сам да ми је… има ли у овом животу пријатеља?“. Чинило му се да би у том трену могао да умре, да би могао да нестане и напусти свет ратова, свет оргија, свет блудница, свет несветих… тамницу, пре свега!

Занесен мислима није ни чуо када су се огласиле сирене. Или је чуо, али се није опирао оном што су најављивале. Док су се око њега испод покривача помаљале главе, које су одмах потом постајале тела у стојећем положају, а потом ужурбане фигуре неодређеног облика, самешане у масу руку, ногу и гласова, он је мирно седео и зурио у једну тачку, као да је наспрам себе имао какво привиђење. С друге стране су трептала два необично светла ока, која нико сем њега није видео. Желео је да им се приближи, да их боље види, али се изненада отргао. Наједном му је синуло да је на броду жена пуковника Милана Петровића… жена с децом. Дечак и девојчица – мали, чисти, нежни као Мутимир и Гордана. Треба их спасити!

Помисливши да их спаси, потрчао је у гомилу која је усплахирено трчала тамо и овамо, покушавајући да се спакује у чамце. Стигавши до обода брода, угледао их је спаковане у прво помоћно пловило и спокојно се зауставио. Али није могао да остане равнодушан на њихов плач и молбе да се укрца заједно с њима. Тек што је ушао у чамац, већ су дотакли површину… и истог трена нестали из вида онима који су још увек одозго посматрали.

***

Вртлог их је све више вукао ка дну. Доле је био потпуни мрак… и ништа осим мрака. Или су ипак биле неке дубоке очи и бледе руке и цветни венци. Заправо, све то је морало бити, све то се морало јавити… у вртлогу… на дну… у рају за утопљене душе.

Published by

2 thoughts on “Лазар Биорац: О ЈЕДНОЈ УТОПЉЕНОЈ ДУШИ (Владислав Петковић Дис)

  1. Zanimljiva nit koju možemo uočiti jeste pojavljivanje motiva oka. Pesnik sluti „о повратку неким очима“, zatim vidi “ два необично светла ока“ i na kraju spoznaje „неке дубоке очи“. Vrlo lepi opisi mogu se uočiti u priči, meni posebno zanimljiv „у стаклу његових зеница“.

  2. Kako sam veliki zaljubljenik u Disovu poeziju, ali i ličnost, zaista me raduje što je neko pisao o njegovoj smrti. Izuzetno mi je drago što je Disovu smrt Lazar osmislio, te dao Vladislavu ljudskost, čovečnost. Zaista ne želim da verujem da postoji drugi scenario, sem ovakvog – da je umro spašavajući druge.

Comments are closed.