Лазар Буква: ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ

или

како Тодор од Суботе, Николча и Фарук-ал-Банани испијају безалкохолно пиво

Пре него што кажемо где су седели и о чему расправљали, нека буде знано и утврђено и у обзир узето да робу Алаховом, Фаруку-ал-Бананију, испијање безалкохолног пива, по следећем хадису, није забрањено. Наиме, Ајша р.а. преноси да је Алахов Посланик с.а.в.с. рекао: „Све што опија харам је. Оно што опија у великој количини-харам је и забрањено је узимати га и у малој количини!“ То је, дакле, конкретно, без алкохола пиво Фаруку дозвољено. Осим тога, мало му је шта те вечери било халал.

Субота је била, петак турски светац тек што је прошао, а њих се тројица непоречно усагласише да су се од дома за кафански сто наканили подоцкан. Сам тај факат да су се стисли у једном куту, погусто окружени гомилом гостију са суседних столова, платио је Николча тиме што су му од дима трајно црвениле и сузиле очи, Тодор што га је, на његову властиту катастрофу, неко од гостију, из књижевног дуњалука, могао препознати, а Фарук-ал-Банани тиме што се келнерица, пролазећи непрестано овамо-онамо, између шанка и њиховог стола, чешала својом задњицом (lat. regio glutealis) о његова леђа и главу. Но, како било, морало је свима њима бити схватљиво да се ова напорна гомила, мишје несмела, између осталог, сакрила од кише што је напољу лила. А лила је онако досадно, постојано, хладно, болешљиво, из тмастог неба на пуст плочник. И Бог убио онога ко те вечери, и тога момента, помену лисје жуто! Јер одмах  се започе расправа:

  1. Николча је, у паузи између два кашљуцања, казао како јесења атмосфера њему као песнику нимало не годи, и како он зна, а о томе се може и читати, да песник најбоље ствара у пролеће, када радости живота постају очигледније и када се све буди; када боје постају јаче, а звуци природе обузимају песника и дижу га из стваралачког дремежа.
  2. Тодор је вехементно одбацио ту тврдњу и закључио да су све то што Николча говори само најобичнија loci communes, и будући бесан на свог шегрта, он се је залетео да објасни како годишње доба нема никаквог утицаја на књижевно стварање, а ако и има, јесен не би била најгора од њих.
  3. Фарук је само прогутао шипку.

Надглашавала су се ова двојица, тврдоглаво, сваки у себе сигуран, док Николча ипак није подвукао реп, и саслушао поуку свога учитеља о томе како би јесен, ако се боље промисли, ипак могла бити изузетно погодна, и то баш зато што она инхибира а не буди, што замагљује (а не бистри, је ли), што киши а не суши, што жути а не хлорофили, што пада а не пење се, што шушти а не цвркуће, што гњије а не зрије, што хлади а не ждије, што смрди а не кади. И након што је, фатално поражен у расправи, пао жртвом реторичке бујице Тодора од Суботе, Николча је ућутао и сакупио у глави све разлоге да већ до 21. децембра има своју прву збирку.  Тодор је пред очима Николчиним видео ефекте своје лекције, и био поносан, primo, на себе, secundo, на Николчу, а Фарук-ал-Банани ионако је само ћутао и очима мотрио на све стране, збуњено, несигурно, да су његови пријатељи могли закључити само две ствари:  Или му је а) срце запаљено црним косама неке џенетске хурије, однекуд, на земљи показане, или се б) осећа као мујезин у месној индустрији Матијевић д.о.о.

Разговор ове двојице и ћутање трећег, прислушкивала је отмена фигура за суседним столом, господин коме су само фрак и халбцилиндер фалили па да, висок и уштогљен, поново довуче за собом читаво 19. столеће у мутним, сивим данима мителевропским.

– Салутирам, салутирам, господо… нећу сметати, претпостављам, ако се прикључим разговору…

Био је то човек кога је Тодор однекуд знао и раније, наречени фишкал Јанковић, директор предузећа Злопоглеђа д.о.о. основаног у сврху очувања српске културности.

– Када је, дакле, о јесени реч, а то је, не варам ли се, био меритум овога вашега спора, ја бих имао један предлог с обзиром на непорециви факат да у пролеће наше песничко братство већма из куће избива, дочим се на јесен, у топлоти ( и хладноћи) дома свога посвећује цело књижевном стварању, на ползу роду, како је говорио још учени и умни Доситеј. Уз помоћ мога доброга пријатеља и интимуса магистра Чиплића, професора гимназијског, зачело се и у главама нашим угнездило величествено замисленије, је ли… хе, хе, што би рекли наши стари… да се оснује, ако не попечитељство, оно бар као неки институт за обнову и продужење јесени поради књижества сербског. Хе, хе, извините да ли бих ја могао сести…е тако! То би се попечитељство, илити, радије, институт бавило математски тачним проценама да се наше књижество испонова врати на висине на којима негда одолеваше и истрајаваше. Между чинилцима који су овде неумитни издваја се најпаче киша. Јер нико неће порећи да је наше књижество много боље и фекундније било пре сто година кад је много кише падало, а особито године 1937. када је чак 1324.5 mm у Лозници измерено. Поређења ради, просечно количество падавина само је 896mm, при чему су на североистоку најмање падавине, чак испод 600mm, дочим се ка Копаонику и Пештерској висоравни и до 1000mm те вредности подижу. Ни у Подунављу, пак око Велике Мораве, и доле до Врања и Димитровграда није сјајно: они тек око 650mm током године имају. Из овога је, следствително, јасно да понајвише страда наш Банат, који је дуго и најбољше књижевнике даривао, а у Кикинди је, помислите, 2000. године само 233.1 mm јадних измерено. Из свега, се да, следствително, закључити да је киша, да не кажем дажд,  между осталим чинилцима, високо делотворна и да је Банат, док је, у њему било кише, још и какве књижевнике одњихао, а данас није дао више од Партизанске књиге

И захуктали солилоквиј фишкал-Јанковића настављао се ad infinitum, док је Тодор од Суботе свим моћима мимике Николчи указивао да не прима к знању ово замешателноје изложеније српско-славеносербско, и кошмарна бунцања овога лудака…

Николчи се у глави вртело од бројки и аутумналне апотеозе фишкал-Јанковића, да су му подбуле и поцрвенеле очи, и ту и тамо кашљуцање, само појачавали интелектуалну маглу коју изазиваше негодовање учитељево.

Фишкал је, ваљда, онда кад му се учинило да је завршио само тријумфално устао и са себе стресао пепео који му се по пантолама трунио док је говорио, а друштво је поздравио и нестао, неприметно, у гомили.

Тодор и Николча на тренутак заћуташе и у некаквој нејасној тишини и помућености што им је лебдела у главама само погледаше Фарука.

А Фарук, најзад, отврже уста, па заусти, и рече овим речима говорећи: Христе Боже, распети и свети…

Published by