Ленка Настасић: ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ

или авлији где ни не пролази

Опало лишће тка ћилим најразличитијих нијанси злата, воће испуњава штандове пијаца одмах поред набубрелих зрелих бундева, а ништа од тога становници Билића не виде од узкомешале плеве. Ласте одавде не лете са променом времена већ потеране џангризањем ’леватора. Док ветар хучи кроз фаличне плотове, жене насађене на хоклице разглабају већ буђаве диване.

– Дедер, понови шта ти је рекла Смиљка јуче.

– Штаа, он умро?

– Ајде некретошу, празни више котарицу, шта си се навалио на ту лопату­?!

– Лепо стари говоре: „Жути жутују, румени путују“!

– Да, да, увек је тога било, него се није знало.

А мучени ‘леватор шклопоће од набацане масе куруруза, за који се увек памти да је лане био бољи. Широке сукње сиве од прашине и плеве, а читав патос се бели од љуштике. Нема везе ни што се не разумеју од ларме, лапрдање се наставља.

– Иди бре, није Тара шишарка!

– Имаш ли какав рецепат за ловачку салату?

– Ма шта ми наприча!

– Него, где су се денули твоји унуци?

– Газда, склањај овог давежа од мене!

Чича се навалио на приколицу и чкиљи испод шешира. Размишља кад ће изветрити ови шупља наклапања. Више га гуше нагваждања него прашина. Он бар зна и дума: „Та ово је идила! Некад се знало, котарицу на леђа па се ти пењи на таван мој деране! Сад је већ господски! ‘Леватор и Бог да те види! А и жене, шта се само жале? Нема више опанака, на свима им најбоље штрикане чарапе и приде најке за по авлији. А све се нема! Битно да се нариче чим сунце покаже који зубић. Знам им ја свима мајке, исте су такве биле. Еее, лепо каже народ – крв није парадајз чорба.“

Ајде жене! Убацајте то брже, проће ми Слагалица док се смилујете!

Published by