Ленка Настасић: НЕМА МЕ (Јелена, жена које нема)

„У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење.“  

Овога пута се не буди. Јасно га видим пред собом, хладног као камен и усправног као бор. Знам да и он мене види. Да има контролу над својим телом сада би протрљао капке у нади да ће га, након поновног отварања очију, мој лик и даље чекати на истом месту. Овог пута се нећу крити. Ипак, зна да су зенице варљиве и мора се осећати као да гледа директно у Сунце. Знам да све око мене сада види као мрље различитих нијанси црвене боје лета, каква зна да сам и сама. У мутном призору, он ми маше, али се правим да га не видим јасно. Гледам у даљину, кроз њега. Под мојим стопама нема стазе, а ипак прилазим. Осећам његову узнемиреност. Идем у сусрет његовим чежњама. Застајем на корак испред мене и гледам га. Гледа ме дуго.

Данас је ишао код врачаре. Ставила је некакве кугле пред себе, а у његове руке узела своје. Дуго је гледала испрекидане линије живота и ожуљане линије срца, док готово песнички није изговорила: „Тебе нешто дивно боли“. Онда га је погледала сасвим нежно и рекла да се препусти. А онда…

Мој глас остаје изгубљен попут прекида на изгребаној грамофонској плочи. Осећам да учи да живи без мене. Зато повремено приморам ветар да нежније пролази поред њега, те га стисне за руку. Само да не престане да ме чека.

Published by