Ленка Настасић: ОДЛУКА (Вага)

осећам како ми се коса лепи за чело. није ни чудо наследио сам челепенку од деде може читав травњак косе да се засади. посматрају ме. кап зноја се слива низ слепоочницу. не могу се ни обрисати. ова одеретина ме претвара у шишмиша. шишмиш? ребус за нове ученике српског док вежбају писана слова. шишмишу шуштиш као шимшир кад год се помериш.смешне речи. свака реч постаје смешна кад је поновиш неколико пута. шимшир шишмиш шешир шишарка шишмиш шишмиш шимшир. неки професор каже да су речи предмет конвенције. конвенција преговор договор гласање порота судија адвокат. адвокат. овај испеглани је сваки пут све бахатији. ретко нападан човек. маше назови доказима а не би приметио ни да стоје у кеси за замрзивач. ух могао бих јести. док се труба испува можеш и завити и испећи и запећи сарме. ју нека граја.

– „Мир у судници, мир. Молим Вас, наставите.“

види га опет зине па стане. уопште нема осећај за дебату. свака шуша данас носи актовку. толико бескорисних адвоката због једног лаког пријемног. гледа као тетреб. докле ћу одлагати? није лош овај чекић. сваки пут иста прича. ајде мићко не једи се више и одлучи једном у животу без три дана размишљања. ишчитао читав случај и опет ми се ту нешто клима. нагиње овај лево онај десно а ни једно ни друго не ваља. ко те терао да напредујеш јадо? на дневној бази живе муке. и онда кажу донеси пресуду. черече ме масирају живце и кидају нерве. и живце и нерве. браво ја. да сам живео пре пет векова о мени би певали песме. душу дало за ругалице.

„Искочити хтео би из коже,
одлучити никако не може“

боље да сам песник. не. ни ту не бих могао одлучити између праве и погрешне речи. пресуди. ма сам себи пресудио. коса ми се лепи за чело и ништа. мора се нешто рећи. тишина. удри тим чекићем није ти га тата купио. шта ћу? ух. нећу. биће боље само не мени.

– „Одлука се одлаже за наредно заседање.“

Published by

One thought on “Ленка Настасић: ОДЛУКА (Вага)

  1. Ефектно је искоришћен мотив ваге. Оно што посевно привлачи пажњу јесу стилске особености текста. То се најбоље опажа у писању малог слова на почетку реченице, чиме се дочарава унутрашњи немир и ,,вагања“ приповедног субјекта.

Comments are closed.