Ленка Настасић: ПЛАНДОВАЊЕ

Већ неко време има обичај да након дужих разговора унутар својих неколико зидова широм отвара прозоре да би ружне мисли напустиле просторију. Не воли задах испразних људи и њихових прича. Ретко јој ко прија. Каже, то ваљда долази са годинама. Негде након једанаест сати почиње њен дан. Телефон звони већ добрих пола сата, али је се ни то не тиче.

–    „Жива сам и данас, што ме давиш?“

Поклапа слушалицу телефона из прошлог века; зна се да са њом нема дужег разговора пре испијања кафе. Половина шољице са окрњеним ободом представља њену јутарњу меру. Пуши као Турчин и пије као смук. Комшиница долази са својом шољом и кафом у њој. Не вређа их што не верују једна другој. Живе саме, у једине две куће у улици и даље настањене. Ни то им не смета.

Данас идем да је обиђем. Капија је, као увек, широм отворена, а улазна врата откључана. Прескачем цигле које су искочиле из стазе вероватно још у току њиховог постављања. Заобилазим хрпу укриво орезаног шимшира и разгрћем завесу постављену са спољне стране прозора. Ту су обе. Маше ми да уђем. Чека ме насмејана.

Поред урамљене слике њене мајке стоји грана, поприлично свела. Препознајем розе цветове са дрвета из баште. Не воли букете. Нема јој смисла кидање живота који буја, да би се неком поклонио привидно леп поклон. Ипак, редовно заборавља да залије своје саксије. Каже да јој је тако и муж увенуо. За њу је време стало. А и пре заустављања, све је ишло наопако. Радио крчи негде из друге собе, довољно гласан да се чује са улазних врата. Пали нову цигарету о остатак претходне и почиње да прича. Цветови у пролеће се, против своје воље, суше.

Published by