Ленка Настасић: (САМО)УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ

„Није ново мрети пре свог часа,
Ал ни живот није новост права.“

Пише моја крв, али не и моји прсти.

Месецима ме посматрају. Прате ме ревносно. Једнако осећам присуство сенке крај себе у сваком тренутку. Мислио сам да лудим. Алкохол, знам одраније како то иде. Мисли ми се роје док се не скупе у облак који прети да окиша читаво моје постојање. Затим дође мало ведрине. Па опет изнова. Нисам луд. Можда јесам мало, али ко није? Чекао сам моменат када ће се и мене ратосиљати. Последњи сам у низу оклеветаних, а нестрељаних. Када и мене нестане, низ ће се наставити. Чујем их пред вратима хотелске собе у коју сам угуран. Сада бар не могу ући на препад. Револуционари убијају нежније од ишчекивања. Када ће се отворити врата иза којих ме више неће бити? Месара нико не пита зашто издаје храну под туђом наредбом, а песника увек и свако зашто има свој глас и реч коју живи. Тако и ја живим, чини ми се. Подрхтавам против своје воље. Нешто сад зашкрипа испред врата.

Пишу моји прсти, али не и моја рука.

Борим се. Користе моје речи против мене. Бојим се. Лагано, зналачким покретом ломе ми врат. Више се не опирем. Неосетљив бдим над собом. Каче ме аматерски, не везујући омчу довољно. Изврћу ствари по хотелској соби. Сцена је замишљена театрално, а ипак се чини прилично траљаво за које већ по реду извођење. Одлазе из просторије да би ме кроз који сат поново пронашли, шокирани истим призором у коме су ме и оставили.

Без моје воље пише моја рука мојим прстима пуним моје крви моју песму о једином што није моје – мојој смрти.

Published by