Ленка Настасић: ВИДЕЋЕМО КАД ПРОЂЕМО И МИ (Милета Јакшић, „Ствари које су прошле“)

– Ију! Кипи!

Мачка се тргла иза сна и придружила општој врисци власнице и старинског метала на рингли. Пена се слива низ огорелу џезву. Користи је често, за све паре. А и ближа је лонцу него каквом филџану. Кухиња јој није најомиљенији делокруг, али турски гени њене бабе не дају јој мира. Срећа па никада није научила да правилно одмери количине. Биће доста за сад. Прошлост чека.

Прашњаво клатно сата удара о унутрашњост њене главе док ишчекује да окретање шоље дочека свој дневни ред. Пожутеле тапете се увијају на крајевима, те је цео призор бледа, стара фотографија. Она устане са столице, погура руком тричарије у ћошак већ прегомиланог стола и из фиоке некада зеленог креденца извуче добро познате излизане корице. Затуривши прамен косе назад у пунђу из које је испао, седа за сто и наслања се на леви длан, загледана у албум без фотографија. Пажња јој убрзо измиче. Зна она да се гледање у шољу ради онако како су бабине бабе то радиле, прживши своје језике о врелу кафу, да се талог не би слегао, па онда одизале шољу равно три пута, ни више ни мање. Њу ни најмање не занима будућност. Сећања тражи у тањирићу пуном одбачене течности и соца. Шоља се спушта само једном, јер се ништа у животу не може поново проживети. Кафа се пије онолико хладна колико далеко желиш да одеш у прошлост. Мрље су на ивици читљивог, а ипак разговетније од потиснутих сећања.

У некој неодређеној тачки између карнера офуцане завесе, зрак сунца се промаља у просторију. Хладан, готово окамењен талог се сублимише. Дефиниције из физике пролећу поред ње, преплићући се са неком мутном свадбом и храњењем патака по баруштинама. Дим се театрално шири просторијом. Удише га дубоко. Све је „добро, лепо, мило“. Сада је пред њом ђерам. Идиличне слике са какве банатске разгледнице нижу се једна за другом. Мир. Деца трче по ливади, пазећи на разасуту телад. У хладу ђерма седе двоје младих. Сунце пржи њихове очи. Мирис покошеног сена и свежина на све стране. Посеже руком да дохвати румено лице младића, а прсти тад осете мемљив зид. Клацкалица се превагнула. Крчаг се разбио. Мук.

„Видећемо их кад прођемо и ми,
када будемо једном дошли к њима“

Published by