Лу Барили: МАЛО КУКУРУЗНО СУНЦЕ (Фантастика + Непоуздани приповедач)

На ободу индустријске, рударске, вароши налази се заједничка башта коју обрађују њени житељи, најчешће жене и старци. Баште нису одељене никаквим оградама и жицама, а опет свако зна где почиње и где се завршава његова башта. Орјентир и границе су једноставна клупа за одмор од необрађених даски, сунцокрет или посебно разврстан редослед садница. Лажем.

Путокази и мапа нису потребни баштованима, они су покушај проналажења смисла и логике у овој великој шуми једној девојчици чија висина износи тачно једну трећину просечне стабљике кукуруза кроз чије листове до ње допире само чиста светлост ослобођена жара сунчевих зрака. Она не припада овој вароши ни овој башти. Можда зато не види њихове ограде. Ту је зато што једна од башта припада баки која је чува. Лажем.

Девојчицу чувају три баке. Бака која обрађује башту је ризничар записа из народа. Она долази из једног каменог села у ком су жене чувари сећања и знања, што је отприлико исто. Како би их сачувале оне се сваког  четрнаестог дана морају састајати код чесме или на гувну зато што се ковчежић у ком свака од њих чува своје парченце сећања након сваког уштапа распетљава. Ниједна од њих не може сама поново сплести свој ковчежић већ то мора учинити она која има њен претходни или наредни комадић. Друга бака увек стоји лактовима наслоњена на свој балкон и гледа. Девојчица је никада није срела ван те терасе. За њу кажу да је вештица и због тога је се људи плаше. Шапућу да је одавно требало да умре, иако нико не памти кад је уопште рођена. Она нема историју, нико не зна када је дошла, а још мање одакле. Сви су овде однекуд дошли. Трећа бака је кројачица. Та бака је напуштена. Њен муж је отишао како би пронашао посебан конац за нарочиту наруџбину коју је бака добила и никада се више није вратио. Конац по који је отишао, као и никад, нема крај, тако да ће се можда једног дана вратити. Само баке више неће бити. Сваког дана се све више смањује, ускоро ће јој конац и игла бити превелики и претешки. Девојчица их све подједнако воли и свих ће се сећати једнако дуго. Лажем.

Девојчица највише воли баку ризничара. Када је бака била принуђена да напусти своје камено село није било више начина да заустави распетљавање свог ковчежића и њено парченце записа је почело да се круни и осипа. Све док није стигла у варош и упознала девојчицу. Оно што је остало од парченцета одржавале су пресипајући из уста баке у у уши девојчице и онда поново назад у уши баке. Девојчица је три пута мања од баке, али ни зрно парченцета није склизнуло. Бака је чувала девојчицу, а девојчица је помагала баки да сачува оно што је остало од њеног парченцета записа. Све до седмог дана пред јесењи еквиноциј. Враћајући се из баште, девојчица је срела баку вештицу. Рекла је да има нешто за њу и позвала је да уђе у њен стан. Стан је био хладан и празан као двојник некога некада блиског и вољеног који сада лежи празан, стран и далек на одру. Светлост тог тупог стана је боје мрака пред свитање. Бака се појави однекуд, као из неке шупљине коју девојчица није ни приметила и даде јој мали метални круг и на њему зихернадла –  „За твој брош.“ И једне велике маказе. Девојчици не би јасно на који брош мисли, али је није изненадило то што бака прича о нечему што се није десило. У тим моментима било је бесмислено тражити одгонетку. Вртела је хладни круг у џепу надајући се да се његова тајна отвара топлином тела. Еквиноциј је био све ближи, а круг све хладнији. Сунцокрет у централном делу баште баке ризничара већ је предао своје боје кукурузу и нестао. Светлост, до тада скривана, биће откривена како би била убрана. Шта јој друго преостаје? Тихо, никад спознате светлости, пропадање. Жуљао ју је метал малог круга. Не као каменчић који је упао у ципелицу и који ће бити избачен, већ као бол који тражи дубљу бол. Шкрипала су зрна кукуруза под прстима друге руке. Све је јаче стискала постоље за брош, све брже је прелазила преко последњих зрна златне светлости. Зихернадла се откачила и убола је, зрна су пала. Девојчица их подиже са земље и коначно спозна одгонетку дара баке вештице. Сада зна шта треба да ради. Лажем.

Не зна. У десном џепу јој је седам зрна кукуруза, у левом мали метални круг и на њему зихернадла. Одједном се нађе код баке плетиље – у њеном стану. Али ње нема. Чини јој се да чује далеки ехо њеног тихог гласа. Кроз прозор допиру први зраци месечеве светлости и девојчица угледа одсјај танке сребрне нити. То је све што је преостало од конца који нема крај. Он се троши тако што се тањи. Девојчица покушава да га ухвати, али не може, њени прсти су превелики. Поставља постоље и зрна кукуруза у близини нити. Нит обавија зрна кукуруза, причвршћујући их за постоље. Шав јој је познат. Бака плетисанка! Смањила се толико да је девојчица више не види – сем њеног последњег рада – прошивног бода за девојчицин сунчани брош. Одлази код баке ризничарке, у жељи да јој се похвали. Сачувала је делић светлости од нестанка. Месец не одступа са свог постоља. Суверено влада ведрим небом. Нит конца који нема крај прати девојчицу као сенка – да нема месечеве светлости не би било ни ње. Прозори баке ризничарке су замрачени, сигурно је већ у кревету. Девојчица ипак улеће код ње, лица обасјаног срећом. Бака беле косе у белом кревету наслоњеном на беле зидове, лежи насмејана и уморна. Диже покривач и девојчица леже поред ње. Бледа је и хладна. Зрна зноја су нанизана на борама. Девојчица јој показује брош, али бака има снаге само за један кратак осмех. Сада је ред на баку да чува запис, девојчица јој шапуће парченце, али зрна испадају у центар броша. Кукурузне латице добијају свој тучак – први круг од четдредесет зрна записа, други од дванаест, трећи од девет, четврти од седам и пети, последњи, од три зрна парченцета. Мало кукурузно сунце је сада цело. Лажем.

Има вишак. Конац који нема крај вуче се за њим и девојчици све више смета, запиње о њега док хода и све га чешће види. Узима маказе које је добила од баке вештице и сече вишак. Ставља брош на дугачку крагну своје хаљине и одлази кући. Буди је комшија господин Петао. Девојчица се огледа у огледалу и диви свом кукурузном сунцу које јој осветљава читаву собу. Одлази до терасе баке вештице, али на тераси нема никог. У шушкању окупљеног света успева да разазна да је бака вештица изгледа умрла, али нигде нема њене смртовнице нити је ико видео спровод, а о гробном месту ни помена. Бака плетисанка се толико смањила да је за девојчицу и свет и она нестала. Девојчица иде баки ризничарки. Она седи у својој фотељи. Али чим проговори, девојчица ће схватити да то није више њена бака. Она се изгубила у беспрегледној степи свога ума када је ишчезнула последње удубљене у ком су била чувана зрна записа. Нерадо ће посећивати ову непознату жену, а када умре неће јој отићи на сахрану нити ће знати где јој гроб. Остаће само сећања која пецкају и греју. И живеће срећно до краја живота. Лажем.

Не живим. Још мање срећно. У свом одразу видим још само потамнели брош на реверу, осушену десну руку и у њој перо. Она се круни. Остаће само мало кукурузно сунце. Лажем.

Published by

3 thoughts on “Лу Барили: МАЛО КУКУРУЗНО СУНЦЕ (Фантастика + Непоуздани приповедач)

  1. Одлично уклопљен изазов непоузданог приповедача у бајци о девојчици и бакама. Ипак оно што разликује ову причу од класичних бајки јесте не баш срећан крај што даје ноту реалности и то ми се посебно свиђа јер мислим да је прича на тај начин употпуњена.

  2. Ово ипак у сиштини јесте бајка. Сад што се тиче њеног краја који баш и није срећан, он је карактеристичан за ауторску бајку. Овде се додуше преплићу елементи усмене и ауторске бајке. Оно што је мени посебну пажњу привукло јесу ,,баке“ које ме доста подсећају на суђенице из наше традиционалне културе. Занимљива прича у суштини.

  3. Interesantna priča. Bake zaista podsećaju na tri suđaje. A što se tiče kraja, sviđa mi se to što je broš ostao kao neka konstanta, a opet, jer se radi o nepouzdanom pripovedaču, možda i nije. Zanimljivo mi je uklapanje detalja i njihovo povezivanje u celinu (u ovom slučaju broš, ali i sama priča). Mislim da mi je od svega najtužniji detalj gubljenja zapisa koji su devojčica i baka rizničarka prenosile jedna drugoj, taj zaborav koji je usledio, predstavljajući kraj jedne priče i tradicije.

Comments are closed.