Марија Гагић: ХЕМИЈА

Молио сам је, у себи, да престане, да не ради то. У мом погледу је то могла да види, али није желела да ово буде дан у којем ће имати обзира према мени. Она је била особа чија исправност у поступању није смела да се доведе у питање. А био је сасвим обичан дан. За нас обичан. За остале, ми смо били они мали које родитељи занемарују, често туку, а на крају дана милују и извињавају се, ваљда да би стекли што бољи утисак о себи да су добри родитељи који све што раде, чине за добробит и бољу будућност своје деце.

Весо, који је био за годину – две старији позвао је брата и мене код њега у стан да гледамо забрањене часописе. Условно забрањене за нас децу, клинце, балавце. Јесмо, били смо мали. Његова мама је одрађивала поподневну дремку, а отац ко зна где је био. Наши су већ данима шверцовали.  Проклете деведесете и инфлација. Нама је било супер. Како бисмо обезбедили више приватности, преместилли смо се у наш стан, спрат изнад. Закључали смо врата и као по некој скривеној инерцији логике, занемарили време и то касно послеподне. Листали смо часописе, и наше и његове. Припадали су нашим очевима, а мајке нису смеле да знају да се читави штосеви тог правог малог блага крију на тераси, у левом кутку испод кутија са пасуљем и џаковима кромпира. Колико кућа и колико тата је делило ове исте тајне методе опсесивног скупљања и уживања у њима? Елем, данас ми је то смешно у ери еротских филмова. Листање црно белих часописа који се осете на штампу и олово, делује ми као свети чин, нешто скривено од свих и због тога узбудљиво, нешто што можеш да носиш уз себе као тајну уз остале дрангулије по торби, да исецаш сличице и лепиш у лексикон, да кришом показујеш другима своје благо. Не, није то бог зна каква посвећеност, већ једноставно – знатижеља и чињеница да се ради нешто забрањено, самим тим је занимљиво. Али није ово болна исповест о одрастању уз часописе за одрасле, али свакако јесте болна и као већина болних сећања – потиче из детињства.

Не разумевајући праву природу и функцију коју ти часописи представљају и сензације које буде у одраслима, ми смо се мешкољили и пискутаво смејуљили док смо их листали, све док нам нису досадили. Тражећи нову занимацију, узели смо очев двоглед, велики и тежак. Стали смо на терасу и посматрали дешавања на згради преко пута наше. Опет, ништа интересантно. Жене шире веш, једна девојчица из суседног одељења се игра, мушкарци седе и пију пиво. Ми се и даље смејемо и смејемо, уживамо у топлом дану, у лишћу које полако почиње да жути и памтим тих неколико сати као изузетно срећне и безбрижне. У међувремену, мама лупа на врата, зове нас. Не чујемо. Тата проваљује, али ми касно реагујемо на тај страшан звук цепања дрвета и ломљаве. Упадају унутра као без главе. Наша мала срца трепере од страха. Њихови погледи ми све говоре. Сваког равноправно, без изузетка следује шамар. Мама преузима ту одговорност на себе да их удели. Тата се повлачи, ипак је у свему мама главна. Весу тера кући. Брата тера у собу. Мене тера напоље по прут. Као у неком трансу купим са пода грану и убеђујем се да је савршена, да неће болети. Мама, разочарана, шаље оца да убере ону праву батину која ће ме излечити. И успева, након најдужег века батинања у историји батинања, бивам излечен. Мама -задовољна. Моје ноге – крваве. И крваре затим још дуго, дуго… Толике су биле батине. Брат, пошто је незнатно млађи, остаје без иједне повреде. Било ми је криво тада. Више није, свестан сам да сам примио и његово следовање срамотног и болног шибања и тиме га сачувао даноноћних болова и суза у мраку, када не види нико.

Тог дана смо само доручковали. Ручак је, због гужве на граници, изостао. Вечеру, због стаха да нам се нешто догодило и организације око поправљања улазних врата, мајка није спремила.

Не могу да се жалим, мама је, као свака медицинска сестра са праксом, моје ноге превијала редовно и врло вешто. Сутрадан у школу нисам отишао. Физичко у школи нисам играо. Плакао сам док сам се купао. Ране су ме пекле, штипале… А и данас ме штипају, након толико година!

Да, љубав родитеља према деци је заиста ствар хемије – хемије лоших хемичара. Тај дуго очекивани срећан завршетак експеримента се заврши нагло, неславно…протраћено. Толико је елемената који могу добро да утичу на тај нови живот који се рађа, али ја их не спознајем често и радо. Заправо, бивам озрачен и полако, иако мали али изузетно самосвестан, мрзим себе. Мама и тата расту срећни, та побогу, пружили су ми све!

 

Published by

One thought on “Марија Гагић: ХЕМИЈА

  1. Zaista zanimljiva priča, na prvi pogled ispovest jednog deteta ogorčenog na svoje roditelje. Što bismo mogli da prepoznamo u opisu kažnjavanju deteta, jer samo detetu koje roditelj povredi na bilo koji način, kazna može izgledati toliko velika i jaka, a povećava je i to što je samo jedno dete kažnjeno. Vrlo lepi opisi okoline koju deca vide kroz dvogled, skoro da i sami možemo da je vidimo.

Comments are closed.