Mihajlo Manojlović: OGLEDALO (Ples blizanaca)

Često se ne prepoznajem u ogledalu. Na prvi pogled zaista smo identični on i ja – ja koji sa druge strane glatke površine tražim dokaz da nas je zaista dvojica; on – koji nijemo i doslijedno prati svaki moj pokret. Ni jedan od nas ne otkriva tajnu.          

Osjećam ih. Dolaze… ni sat vremena nije prošlo, sunce je sijalo i ja sam svijet udisao; grlio ga. Zgrušani u postojanju nadvijaju se nada mnom oblaci i nema svjetla. I ono je škiljavo i hladno. Ili si ih možda ti poželio? Ti što sklanjaš pogled, a znaš da od mene ne možeš pobjeći. Kaži slobodno? Ako među nama postiji razlika, ko je za ovo kriv?!

Razumješ li? Moram jer sam pristao… da se nađem sa njom. Smiješno je što kažem pristao jer sam je ja pozvao, iako nikad ne bih rekao da sam zaista ja to uradio, bar ne u onome smislu u kome ljudi svjesno biraju da učine nešto. Da nisi možda ti bio taj koji se odlučio za taj korak? Za taj poziv i večerašnji susret koji, evo, radije ne bih obavio. Ne? Ipak sam ja?

Jasno ti je zbog čega tako dvolično djeluje svaki moj susret sa poznatim licima. Znam da znaš, nisi ti mnogo daleko od mene, tamo s druge strane, dok okružen druželjubivom atmosferom i sam učestvujem u razgovoru i planiranju nekih novih susreta, a nadam se da ipak neće ponovo desiti.

Znaš li šta je još u tome čudno? Znaš li? Ne? Čudno je to što znam da sam u tom trenutku zaista želio sve to. I nju, i to nešto u vezi sa njom što je uhvatilo moju pažnju te večeri, nešto zbog čega nisam mogao da sklonim pogled sa nje. Ni sam ne znam odakle ta snažna i nagla privlačnost koju sam osjetio u njenoj blizini. I ti i ja znamo da nam se ovo već dešavalo. Lagali bismo da se već nismo susreli sa onom izlizanom frazom – ljubav na prvi pogled.  I tako, kao vođen nekom većom potrebom, prišao sam joj i otpočeo razgovor. Raspoložen i otvoren čak je i za ples zamolio i na kraju, impulsivno, pozvao da se vidimo ponovo. A sada, ne mogu reći da sam siguran da bih sve ponovio. Grozno je to što osjećam. Izvini što te uplićem, ali ti toliko mnogo podsećaš na mene. Toliko mnogo da sam spreman da te do kraja okrivim za ovo. Jer, ko će potvrditi koji od nas dvojice istih u ovoj jebenoj različitosti pravi sranja, a koji nikada ne bi ni opsovao?

Idem sad. Moram je vidjeti. Makar da je uništim posljednji put. Ili sebe u njoj. A možda i tebe. Lako ćeš nestati ako staklo razbijem. Ali, gdje sam… ne, izvini, ko sam onda?

Ostaj mi zdravo u svojoj dvojnosti.

Published by

One thought on “Mihajlo Manojlović: OGLEDALO (Ples blizanaca)

  1. Занимљиво је искоришћен мотив близанаца. На тај начин је добро дочарана неодлучност и подвојеност личности. Такав сукоб у самој личности, дочаравајући психолошко стање приповедног субјекта, наводи на закључак да прича може да се чита и изван задатка, стварајући једну универзалну слику неодлучности.

Comments are closed.