Михајло Манојловић: СТАН БРОЈ 29

Стан број 29 налазио се у поткровљу петоспратнице смјештене у малом приградском насељу. Без много природног свјетла и са превише ниским плафоном, његови стари дупли прозори гледали су на запад и када би падала киша, на једном зиду стана избијала би влага која би понекад из своје флеке пустила покоју кап. Зграда веома старе изградње је, између осталог, била дом многим лицима која, напустивши своје домове, са често празним новчаником, одлазе у потрагу за бољим, или макар другачијим животом.

Један од њих био је Маринко – ћутљиви млади столар. У оближњем граду отворила се фабрика намјештаја, и чувши то, напустио је мало мјесто у коме је одрастао. Невесео што изнајмљује стан 29, тако устајао и прашњав, често је тјешио себе да ће већ у међувремену наћи неко боље мјесто. Сметао му је недостатак природног свјетла. Због тога се осјећао изолованим. Ноћима када му самоћа није дала миран сан, гледао је ТВ. Незаинтересовано пребацивајући канале, наишао је на емисију о микроогранизмима и гљивама. Чињеница да су увијек на његовој кожи стварала му је нелагоду и од тада је о томе често размишљао.

Повучен и ћутљив, на послу није нашао друштво, те је слободно вријеме често проводио у самоћи. Своју љубав према дрвету изражавао је кроз дрворез. Пажљиво је посматрао сопствене покрете руком, скидајући слој по слој дрвета, долазећи до облика који је желио. Дрво испод је тако чисто и глатко, као без коже на којој се множе микроорганизми.

Прошле су седмице, и да није каснио са станарином, прошло би их још много. Пронађен је го у црвеној флеци на сред купатила. Поред њега, као на камари, налазили су се велики комади коже.

***

Рат је…

Маринка се више нико и не сjећа…

Стан број 29 ипак није пуст.

Његова усамљеност на петом спрату учинила га је савршеним мјестом за снајперисте, што су кроз нишан чувале запад, све до тренутка док, без најаве и куцања, није ушла непријатељска војска пуна осветничке мржње, испуњавајући простор све до ниског плафона. Двојцу нишанџија мучили су до последљег даха, испуштеног једног кишног новембарског дана, када је једна кап из влажног зида пала на главу војника – на око без капка. Злочинци никада нису пронађени.

***

Вријеме је мира…

Маринко и рат део су истог заборава…

Међу обновљеном фасадом зидова, бјежећи од вреве градских улица и у потрази за инспирацијом, у стану број 29 сада борави млади писац. Изванредно висок и наочит, у потпуном нескладу са ниским стропом, привукао је пажњу комшија, што због споственог изгледа, што због тога што је станар сада већ озлоглашеног стана број 29. Представљао се као Карло, али нико није знао да ли је то заиста његово право име. Посебно је привукао пажњу Марине, станарке на спрату испод. Неко вријеме су виђани заједно. А онда – и то престало.

Већ трећи мјесец Карло сједи у загушљивом стану у коме комади прашине у ваздуху плешу као први снијег, на тросједу већ буђавом од флека. Неко дуже вријеме ништа не једе, и празним погледом посматра плафон. Наспрам његове величине, чини му се толико низак да има осјећај да би се сваке секунде могао срушити и затрпати га тако брзо да не би имао шансе ни да преживи. Учини му се мучним то сурвавање плафона на главу, али Карло затече себе како прикуцава алку, труди се и уврће је. Стара цигла не попушта, греде се опиру, али, Карло је упоран. Сву своју жељу усмјерава ка плафону и већ види како се, повијених кољена, мирно њише са плафона стана број 29.

***

Ни Маринка, ни нишанџија, ни самог рата…

Празни папири остали иза Карла натапају се влагом из сузне флеке на зиду.

Стан број 29. коначно је сам и миран. Отворених прозора гледа на запад… у прилику што се стазом упутила ка петоспратници.

Published by

One thought on “Михајло Манојловић: СТАН БРОЈ 29

  1. Овде се током читања запажа утицај Иве Андрића, баш као што он описује догађаје на мосту и његову судвбину, тако и аутор ове приче поставља собу. Оно што је такође занимљиво јесте проклетство саме собе, које није директно изречено, али утисак о њему се стиче током читања. Рат се овде описује на основу ископаног ока, што би могла да буде алузија на поему „Јама“ Ивана Горана Ковачића. Још бих додао психолошку карактеризацију столара и писца, успелу са минимумом речи.

Comments are closed.