Milan Tica: GLAVOBOLJE (Dajana Rastović)

Christian Jäkel-Ledsen pretrpeo je težak udarac – preminula mu je majka nakon kratke i zlokobne bolesti, koja ju je sažvakala do te mere da sanduk nipošto nije smeo da se otvara za vreme pogreba. Tri dana nakon što je nesretna žena otišla pod zemlju, pozvao sam ga i predložio mu da sa mnom, Larsom i Ingebitom ode za vikend na ostrvce Mörtö i malo skrene misli sa tragedije, te okrepi duh uz zvuke prirode. To ostrvce nalazi se u okviru stokholmskog arhipelaga i predstavlja pravu oazu mira, do koje smo stigli jedrilicom za nepuna dva časa. Meni se naročito dopalo što se Larsova vikendica nalazila na obali, no to se ispostavilo kao veliki problem, budući da nas je po dolasku sačekala poplava koja je uništila unutrašnjost kućice i tako nam pokvarila planove. Gotovo da smo bili spremni da se vratimo nazad svojim dosadnim, ižvakanim životima u stokholmskim soliterima, ali onda sam video Christiana koga je melanholija uzela pod svoje, jer dok smo nas trojica psovali i Baltičko more i arhitektu i sve živo, on je potpuno odsutan stajao na obodima obale i činilo se kao da će svakog trenutka da se baci u vodu. Tada sam shvatio da se nipošto ne smemo vratiti nazad, pa makar spavali na krovu. Samoća je u ovakvim okolnostima bila otrov za um i bio sam svestan Christianove nemoći, te sam predložio da pronađemo neko drugo mesto na ostrvu gde bismo mogli noćiti tokom vikenda. Lars je bio skeptičan, ali je rekao: „Idemo! Znam gde stanuje gospodin Djävulen, on bi trebalo da zna od koga bismo mogli iznajmiti vikendicu“. Tako smo krenuli vijugavim puteljkom, probijajući se kroz neprohodno stenje, popevši se do najviše tačke ostrva, gde je bila posađena kuća Djävulena Ottastafura – čoveka koji je pre više od 40 godina služio na dvoru švedskog kralja Gustafa VI. Taj čudni čovek, neobično tamne puti, suvonjav i pun staračkih pega, dočekao nas je prilično neljubazno. Ingebit – koji nije podnosio nadrndane tipove i često im se suprotstavljao bez pardona – sada je bio neočekivano smiren i rekao bih uplašen, od visokofrekventnog, promuklog glasa Djävulena, koji nas je, namerno ili ne, upljuvavao dok je govorio. Imali smo sreće što je prepoznao Larsa, sa čijim roditeljima je bio blizak, pa nas koliko-toliko i uputio. „Na južnom delu imate ono mesto Hotell för spädbarn. To je jedino gde sada možete rezervisati smeštaj“, rekao je starac i zalupio vratima.

***

Nakon gotovo dva sata pešačenja i tumaranja sumornim krajolicima ostrva Mörtö, konačno smo stali pred zidine zdanja čiji naziv nikako nije odgovarao stanju u kom se ono nalazilo. Međutim, glad, iznemoglost i hladnoća koja se rapidno uvlačila u kosti, nisu nam dozvoljavale da previše dugo ljubopitivo posmatramo hotel. Čak ni smrad koji nas je zapljusnuo po ulasku u odaje mračne građevine nije pokolebao  nameru da ovde pronađemo sklonište i moguće utočište za Christianov nemir. Za pultom koji je trebalo da predstavlja recepciju sedela je bledunjava devojka u crnim odorama. Pločica na reveru signalizirala je da se zove Martina. Kad je otvorila usta nevoljno nam poželevši dobrodošlicu, trulež iz njenih usta stopio se sa vonjem ambijenta. Nismo hteli da se razdvajamo pa nas je uputila u jedini apartman u hotelu – crni dupleks sa brojem 237. Pustio sam momke da se popnu do sobe jer sam želeo da ih iznenadim i bar malo popravim ovaj užasni početak vikenda. Približio sam se Martini onoliko koliko mi je njen zadah dozvoljavao i sa šeretskim osmehom upitao postoji li šansa da nam ispuni par prohteva koji su podrazumevali nekoliko zgodnih cica, nešto od ostrvskih specijaliteta i barem flašu alkohola po čoveku, akuavit bi trebalo lako da se nađe, a još lakše da nas zabavi. Nije delovala preduzimljivo, ali je obećala da kroz dva sata možemo očekivati isporuku. Ostavio sam joj pozamašnu napojnicu i uputio se u apartman koji će, nadao sam se, uskoro postati zabavno mesto ispunjeno razularenim i pijanim telima.

Nisam računao na prizor koji me je dočekao – Christian se klečeći na podu čupao za kosu i molio ostale da mu veruju. „Kako ih ne čujete?“ vapio je. „To su bebe, plaču, plaču i vrište, traže pomoć! Neka prestanu, neka ih neko ućutka! NEKA IH NEKO UĆUTKA!“ Pogledao sam Larsa i Ingebita, izgledali su izbezumljeno. Tela su im bila napregnuta kao da će skočiti na Christiana, ali lica su im odavala zabrinutost. „Takav je otkako smo ušli“, obavestio me Ingebit kroz šapat koji je koji je prerastao urlik. „Nekontrolisano jeca i pominje neke bebe i plač. Ne znam šta da radimo“. Čučnuo sam pored Christiana i brižno ga uhvatio za ruke koje je potresao njegov napad. „Smiri se, nema nikakvih beba. Tu smo samo nas četvorica. Uskoro će nam stići društvo. Hajde da te umijemo“, umirivao sam ga i iz džepa izvlačio pljosku u kojoj je, nadao sam se, ostalo još malo likvidne utehe kojom bih mogao da napojim prijatelja.

Kroz tačno dva sata začuli su se potmuli udarci. Pun ponosa stao sam ispred vrata i obratio se svojim prijateljima koje su ka izvoru lupanja bacali znatiželjne poglede. „Gospodo, odmor nije počeo kako valja. Ali to će sada da se popravi!“, uskliknuo sam i širom otvorio vrata ispred kojih nije bilo golišavih devojaka, a ni hrane i pića. Umesto toga, iza kolica natovarenih flašama od kojih su neke bile prazne, a neke ispunjene crvenom tečnošću, stajala je Martina sa ludačkim osmehom na licu i u belom mantilu isprskanom tačkama neujednačene veličine. „Ko je zvao doktora?“, uzbuđeno je upitala i pokazala na neispunjene sudove, na kojima sam tek sada uočio natpise A, B, AB, 0.

MJT

 

Published by

2 thoughts on “Milan Tica: GLAVOBOLJE (Dajana Rastović)

  1. Milan je jako lepo iskoristio osnovu Dajanine priče I pretvorio je u novu i izuzetno originalnu. On do najsitnijih detalja opisuje prostor, situaciju, vreme tako da mi pred sobom sve to možemo lako zamisliti. Naravno, ono što je neizostavno za Milana svakako jesu elementi horora I misterije koji su I u ovoj priči prisutni, posebno na samom kraju.

  2. Moram da kažem da mi se u prvi mah učinilo da je Milanova priča udaljena od originalne verzije i da mi je bilo teško da prepoznam stil ili motive koji su se našli u mojoj priči. Međutim, budući da je Milan u pitanju, znala sam da će zadatak u jednom trenutku dobiti očekivani tok i očekivanje nije bilo iznevereno. Kako priča odmiče tako i postaje bolja, elementi horora su fantastični i izazivaju pravu jezu, a tome itekako doprinosi kolegina ljubav prema detaljima. Dopalo mi se i to što je hotel smestio u Švedsku, prostor koji se nalazi na samom severu pa samim tim i budi predstave o daljini i hladnoći, što uvekoliko doprinosi osećaju jezivog. I na kraju bih dodala samo to da mi je drago što je Milan dobio baš mene. Svaka čast!

Comments are closed.