Milan Tica: MUĆNI GLAVOM I SPASI SVOJE DETE!

Prosečnom čoveku potrebno je nešto više od 2 sekunde da na telefonu ukuca trocifreni broj i okrene ga. Ne i Aurori! U trenucima dok je posmatrala displej sa 9 cifara, pamet joj se naprasno skamenila, a prsti oduzeli. Iz grla punog knedli iščupao se potmuli zvuk, a sa njim nekako i reči: „Jebote… broj policije?! Marko, koji je?“ – čak i kada joj je suprug, u tim trenucima nešto prisebniji, doviknuo trocifreni broj, prsti nisu hteli da slušaju. Kao da su se u sekundi svi stopili u jednu pasju šapu, nesposobnu da obavi tropotezno tipkanje. A onda, beli ekran sa brojkama preplavi crnina praćena neprijatnim vibriranjem. Unknown number. U pozadini se čuo Markov prigušen glas: „To mora da su oni. Javi se!“ Tad se beskorisna šapa preobrazi u beličaste, tanane prste i jagodica jednog od njih načini potez. Nešto sa one strane veze diše rezervisano. Kruto. Robotski. „Halo!“ – konačno ispusti glas Aurora, čije plavozelene oči izgubiše sav sjaj i postadoše nekako prljave i bezlične. „Poštovanje gospođo. Dišite lepo, ‘ajde! Vaš sinčić je na bezbednom, a tamo će i ostati ako budete sledili moje upute. Okej?“ – bilo je prvo što je izgovorio stranac, čiji je glas zbog provlačenja kroz filter, bio robotizovan. „Koliko?“ – čulo se s druge strane, kao da je ovo kratko obraćanje stranca Aurorinu zabrinutost pretvorilo u bes i nestrpljenje. „Polako! Ja danas diktiram tempo. Vi ste tu da čekate, slušate i radite ono što Vam kažem. Odmah da razjasnimo jedno: novac me ne zanima. To što ste planirali da skupite za otkupninu, slobodno preusmerite u neku turističku agenciju. Pa kad se završi ova frka, idite lepo na more. Mali Vam je beo k’o frižider, treba mu malo sunca. E, sad ćemo malo o onome šta meni treba: Na Vašu mejl adresu će u roku od nekoliko minuta stići zadatak iz astrofizike. Ukoliko želite da vidite svog sina živog i zdravog, rešenja pošaljite na istu adresu do ponoći .Mislim da ste gledali dovoljno filmova da znate da policija o ovome ne sme da zna apsolutno ništa. Još jedno pravilo kog se morate pridržavati: dozvoljeno Vam je da kontaktirate samo jednu osobu koja bi Vam pomogla pri rešavanju zadatka. Sad se sigurno pitate kako ću znati da li poštujete pravila igre. Samo ću reći da zahvalnost dugujem aplikaciji Little Spy. Srećno!“

Uzimajući u obzir uslove solarnog vetra i međuplanetarnog magnetnog polja koji se mere u tački L1, proceniti intezitet energije aurore borealis na tačkama na zemlji koje su predstavljene na slici.

Bračni par je dugo, ćutke zujao u ekran laptopa, čija je spoljašnjost bila u zvezdanom dezenu, te se moglo naslutiti da pripada njihovom sinu. A onda je Aurora, kao da se prenula iz hipnoze, tiho izustila: „Šta nas dvoje buljimo u ovaj zadatak već pola sata, kada 50 posto reči ne razumemo? Razmišljaj koga da zovemo, Marko, molim te!“. On, koji je inače bio malorečiv, sada je potpuno utihnuo. Razmišljanje naglas bi možda obesnažilo tenziju koja je zaposela prostoriju, ali to mu trenutno nije bilo na pameti. Međutim, baš kada se učinilo da ima nekakvu ideju, Aurora se munjevito podigla iz sedećeg položaja i otrčala u sobu. Odatle se vratila sa blokčićem i istog momenta počela da prepisuje nešto u svoj telefon. Potom je napravu prislonila uhu. Marko, zbunjen što mu ništa ne govori, kroz šapat je upitao: „Koga zoveš?“ – no ona je bila usredsređena na poziv: „Halo, Martine?“. „Halo?!“ – čulo se s druge strane zbunjeno. „Martine, Aurora je!“ „Aurora? Evo, ne verujem da me ti zoveš.“ „Moraš da mi pomogneš. Jedino si ti sposoban. Molim te!“ – sada je već govorila kroz plač. „Šta se dešava?“ „Moj sin je otet, treba mi tvoja stručna pomoć, sve ću ti naknadno objasniti. Radi se o zadatku iz astrofizike…“ „Okej, ništa ne kontam, ali pokušaću da pomognem.“

Okončavši razgovor, Martin se uputio ka računaru, seo i otvorio fajl sa rešenjem, pre nego što je Aurora uopšte stigla da mu prosledi zadatak sa fotografijom. A onda je odšetao do susedne sobe, otvorio vrata i pogledao onesvešćeno telo dečaka sa povezom preko očiju i blago se približivši prošaputao: „Mali, uskoro ćeš kući. Mama ipak i dalje veruje svom heroju, kog je ostavila kao kera na ulici. Zauvek ćemo jedno drugom biti polarna svetlost – Aurora borealis!“

Published by

2 thoughts on “Milan Tica: MUĆNI GLAVOM I SPASI SVOJE DETE!

  1. Moram prvo da se osvrnem na sam naslov koji me uopšte nije asocirao na to da će priča „zaći“ u sferu krimi žanra sa primesama misterije, uprkos tome što bi drugi deo naslova „spasi svoje dete“ potencijalno mogao na to da navede. A i glagol „mućnuti“ mi je delovao kao da će biti iskorišten za posve drugu vrstu pisanja. Tu su mi prvo izneverena očekivanja.
    Po drugi put, kada osim klasičnog zahteva u kidnapovanju u vidu novca, otmičar traži rešenja zadatka iz oblasti astrofizike. Ako je pisac sam smislio zadatak, predlažem da svoje znanje usmeri i na tu nauku 🙂
    Na kraju, po treći put – i na samom kraju priče.
    Martin je psihopatski određena osoba, u isto vreme, toliko grandiozno prepredenog uma da stvarno mislim da mora da ima nastavak zbog svog potencijala: u nastavku ove priče, neke druge ili u nekom serijalu.
    *
    Više sam puta naglašavala Milanovo majstorstvo, a ni sad nemam drugačije mišljenje: „Nešto sa one strane veze diše rezervisano“, „Zauvek ćemo jedno drugom biti polarna svetlost – Aurora borealis!“, “ tropotezno tipkanje“. Citirajući ga, objasnila sam svoj utisak.

  2. Milan je ono što bi bio „nepretenciozni pisac“. U tekstu nema nametljivosti, napadnosti, niti forsiranja stavova. Ovo je nepretenciozno umeće vođenja priče.
    Priča je originalna na više nivoa. Otmica je nešto što je problem. Problem treba rešiti. Obično novac bude rešenje, a ovo je zanimljiv način da se poigra sa samim pojmovima problema i rešenja. To uvek u svest priziva nekakva računanja, odnosno zadatke. Tako ovde postoji konkretan zadatak, a ne kofer sa milion dolara. Kada na kraju saznamo da su problem i rešenje potekli od iste osobe, dolazi do tzv. efekta šoka i zanimljivog obrta na kraju. Tako nas priča podseća na film. Međutim, i to je jedna dobra osobina Milanovog pisanja. Svaka od njegovih priča može da postane film, ali je ona pisana jezikom književnosti i to je ono što je izuzetno važno. Mnoge priče sa radnjom kao da su spoj slika koje se površno opisuju. Zaboravi se često na funkciju samog jezika. Zato sam se na kraju priče vratila na tekstualni zapis zadatka. Zaključila sam da je to zapravo estetski uspešna rečenica. Pored tog, ona je i simbolična u kontekstu cele priče. Takve stvari posebno daju lepotu pisanju, koje Milanu i te kako dobro ide.

Comments are closed.