Milan Tica: WE NEED TO TALK ABOUT CAMUS’S DEATH (Alber Kami)

Kami je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ili možda nije. Ne znam. Ali povest koja će vam biti predočena u nastavku teksta detaljno svedoči o magnovenju smrti i onome što joj je prethodilo. I to unatraške.

5. januar 1960.

LE MONDE: „Juče, 4. januara u popodnenim časovima, naš poznati pisac i dobitnik Nobelove nagrade, Alber Kami, poginuo je u saobraćajnoj nesreći nedaleko od mesta Vilblevin, kada je automobil kojim je upravljao njegov izdavač Mišel Galimar, izleteo sa puta i udario u drvo. On se zajedno sa Galimarom, njegovom suprugom i kćerkom vraćao iz sela Lurmaren u pokrajini Provansa, gde su proveli novogodišnje praznike. Vozač Mišel Galimar je u teškom stanju prevezen u bolnicu u Sensu, dok su njegova supruga Žanin i kćerka Ana lakše povređene. U automobilu su pronađene 144 strane neobjavljenog rukopisa, a u Kamijevom džepu povratna karta za voz.“

4. januar 1960.

I tata i mama i ja znali smo da je pustoš između naseljenih mesta najpovoljnija za egzekuciju. Međutim, nismo imale to u krvi i plašile smo se. Prolazili su kilometri i kilometri, a ništa se nije dešavalo. Tata je vozio i  nervozno se trljao po vratu, jer ništa nije mogao da učini, a nas dve smo samo odlagale. Prošli smo već i Greonbl, Lion, Dižon i ispustili pregršt šansi da „završimo stvar“. Nadale smo se da će Alber zaspati u jednom momentu, te da će koja konsultacija sa tatom dobro doći i olakšati nam ovo, no on je tokom celog puta čitao onaj rukopis i nije bilo šanse da zaspi. Nakon što smo propustile ogromnu priliku koja se zvala „20 kilometara pustoši između Sensa i Šampinjija“, tata se ulaskom u ovo potonje naselje besno zaustavio „kako bismo napravili pauzu“. Dok je Alber bio u toaletu, urlao je na nas: „Šta čekati kog đavola, Pariz je na samo sat vremena. Morate to uraditi čim napustimo ovo mesto!“. Nismo smele da plačemo, jer bi nas to dovelo do odustajanja, a odustajanje do velikog problema u životu. Mama je presekla i na nekih kilometar i po do mesta Vilblevin, odlučila da zabode insulinsku injekciju Kamiju u rame. Njena drhtava ruka samo je potkačila piščevo rame, usled čega se on trznuo. Videvši da ovo ne ide, otac je zgrabio injekciju i pokušao da obavi ono što mama nije bila kadra, usled čega je došlo do poremećaja koncentracije i gubitka kontrole nad vozilom, koje se sunovratilo u jarak i zakucalo u drvo. Kami je bio mrtav na licu mesta, ali ne na način na koji smo mi to planirali. Tata je bio u nesvesti, a nas dve u šoku. U tom trenutku nam rukopis – koji je bio motiv svega ovoga – nije bio ni na kraj pameti.

2. januar 1960.

Tata je morao da ubedi Kamija da se sa nama vrati za Pariz 4. januara, a da danas otprati ženu i bliznakinje na voz. „Uzeo sam povratnu kartu i moram sa njima. Takav je bio dogovor. Izvini“ – čula sam kako Alber govori tati. Ali ovaj je bio uporan, jer je znao da svi naši planovi padaju u vodu ako ne uspe da ga ubedi. Pokušavao je na razne načine: „Još se nisi vozio mojim novim kolima… Nigde ne žuriš… Ostani da još malo porazgovaramo o rukopisu…“. Na kraju, nikad nisam saznala šta je to presudilo, Kami je presekao da ostane sa nama do 4. januara, a ženu i kćerkice je ispratio na popodnevni voz.

1. januar 1960.

Jutro nakon dočeka, otac je probudio mene i majku nešto ranije. Onako nerasanjena, u polumraku i gotovo kroz trepavice videla sam njegove raskrvavljene oči i to je bilo moje umivanje za to jutro. Ne znam kako bih opisala taj prizor – delovao je kao čovek koji u isto vreme doživljava i napad euforije i napad panike. Tresao se, smejao i vikao: „Imam plan, imam plan. Kami je genije“. Nakon četvrt časa, mama i ja smo uspele da obuzdamo te njegove naboje emocija, usled kojih nismo mogle da razumemo šta hoće da nam kaže. I dok nam je predstavljao svoj „plan“, bilo je suza i sa njegove i sa naše strane. Bilo je baš teško. Stoga, mnogo mi je lakše da vam predočim sve to, a da se ne osvrćem na detalje i atmosferu koja je vladala dok nam je to saopštavao. Dakle, on je bio oduševljen Kamijevim rukopisom, pročitao ga je tri puta. Kao izdavač, imao je njuh za te stvari i odmah mu je bilo jasno da se radi o nečemu do sad neviđenom, pogotovo što je delo bilo drugačije od svega što je slavni pisac napisao do sad. On je rekao da fino može da zaradi od tog procenta koji bi dobio kao izdavač, ali ni blizu onoga koliko nama treba. Situacija je bila SVE ili NIŠTA, a plan je bio da ubijemo Kamija, kako bismo rukopis objavili pod mojim imenom. Isprva smo se mama i ja pogledale i mislile da se šali, ali kroz koji tren sve nam je bilo jasno. Novac koji nam je preko bio potreban, nadomestili bismo samo objavljivanjem dela i uzimanjem izdavačkog procenta za isto, te bio ceo kapital pripadao nama. A jedini način da ne budemo otkriveni bio je insulin. „Kod davanja velikih doza insulina dolazi do pada šećera u krvi, kome i smrti, a ne postoji dokaz o tome, jer se insulin proizvodi i u našem organizmu, u pankreasu.“ – govorio je otac, očigledno vrlo dobro naoružan informacijama.

31. decembar 1959.

Drugi dan, koji smo proveli u Lurmarenu, obeležila je tatina izolacija. Svi smo bili na okupu: družili smo se, čavrljali, pevali, gostili se raznim đakonijama – samo se otac separatisao i ceo dan ga nismo videli. Posle sam shvatila da je razlog za to bio rukopis koji je Kami doneo, a o čijem postojanju nije znao apsolutno niko. Čak ni njegova supruga, za koju je objavljivanje tog romana trebalo da predstavlja rođendansko iznenađenje. Moj otac, kao izdavač većine Kamijevih dela, imao je tu čast da prvi pročita Srećnu smrt – kako je glasilo ime tog čuda koje je trebalo da bude spas, a bilo je samo smrt. I to nikako srećna.

28. decembar 1959.

Oko 16 časova telefon u našem stanu je zazvonio, a javio se otac, koji je već tad klonuo duhom zbog mučnog saznanja. Na vezi je bio Alber Kami, koji mu je saopštio „ima nešto za njega“. Bio je misteriozan, ali mu je otkrio kako je napisao nešto do sad neviđeno, nešto što pod hitno moraju da objave. Uz to je pozvao oca, da se sa mnom i majkom pridruži njegovoj porodici od 30. decembra na novogodišnjem odmoru u Lurmarenu, u idiličnoj Provansi, gde će mu pokazati delo o kom je pričao sa tolikim ushićenjem.

***

Moramo da pričamo o Kamijevoj smrti. Moje ime je Ana Galimar i 24. decembra 1959. godine saznala sam da imam leukemiju i da je pod hitno potrebna transplatacija koštane srži. Mi taj novac nismo imali. Moj otac, Mišel Galimar, bio je izdavač i dugogodišnji prijatelj Albera Kamija.

Published by

One thought on “Milan Tica: WE NEED TO TALK ABOUT CAMUS’S DEATH (Alber Kami)

  1. Јако ми је занимљиво како је Милан написао своју причу.
    Прво, датуми иду „унатрашке“. Друго, имамо неколико перспектива. Треће, свака перспектива има неку своју страну приче. Четврто, ова прича се заправо може читати и од краја ка почетку ако ћемо хронолошки.
    Врло интересантан поступак, подсећа ме на неку врсту детективске приче.
    Само ћу рећи: свака част, колега!

Comments are closed.