Павле Зељић: ЧУДО ПЕРЦЕПЦИЈЕ (Мит о Нарцису)

Завођење није могуће (уметнички) представити, јер при завођењу, дистанца између стварног и његовог двојника, и ишчашеност Истог и Другог, бришу се. Нагевши се над локвом воде, Нарцис утажује жеђ. Његова слика више није „друга“ … Огледало воде није површина рефлексије, већ апсорпције.
(Жан Бодријар, Завођење)

Тако сад видимо као кроз стакло, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Андреј Маричић: ЧАМА У ДОМУ СИЉЧИЋА

“Постојао је ту, један камени пут, никако урађен, ал’ свакако у служби дјечи’ ножица и аута, који би се с’ њиме как’кад корист’ли…шта т’ ја знам, нисмо т’ се ми пуно разговарали, то т’ је једино кад би неко пош’о горе, уз ул’цу к’ њима, ал’ слабо сам ти се ја горе пентрала…чешће би они мени силаз’ли у посијету, ил’ на каву ‘вако…откак’ ја с кољенима не ваљам.”

Пискав шкрипут ужурбане оловке попуњавао је тишину између говорника.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Kristina Vasić: 06. 08. 1915

Dan nakon moje krsne slave, baciše me ovde. Ne beše mi više ni toplo ni hladno. Sve što osećam je gađenje, gađenje nad samim sobom i svime ovim što me okružuje. A nisam ni sveću upalio, jer to nije ruski običaj, oni slave nemaju, a ja nesretnik nekako zapadoh s njima. Međ svojima, koji nisu moji. Veći tuđin nikad ne beše jer u krugu nema zvezde. I ne znam ni kako sam dospeo ovde, đavo će ga znati, a ne znam ni gde su moji i jesu li živi i hoće li biti ko da se zapita gde sam li završio jer pokopati me neće.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Irena Antin: O PROEZIJI

Ja ne pišem poeziju, na svu sreću. Moje su reči previše duge da bi stale u kratke rečenice. Razuđene i nikako da misle smisao. Moraju da se drže zajedno jer tako izgledaju bolje. Sigurnije su u masi. Prelaskom u idući red stvara se neiskorišćeni potencijal praznog prostora. Možda je ovako proza, ali je sigurica.

S druge strane, prozaično zahteva smisao! Bez tog praznog međuprostora
nema udaha
a tokom udaha,
u pauzi,
čitalac može svašta
da domašta
slobodni stiše
kud ćemo sad
ovo treba nekud da vodi
stiće nas jednom
između redova
i tražiće smisao
razotkriće prevaru
da li je poezija više od toga?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Миљана Павловић: МИКРОВРУЋИЦА

Ја не пишем поезију, на сву срећу. Али мој станодавац је пише. Из неког разлога он врло често верује мом суду – ваља ли та поезија или не. И искрено да вам кажем, често се том поезијом може угрејати кућа. Не, не на тај метафорични и поетични начин. Није ни за шта друго, до за потпалу. С друге стране, признајем, понекад се јави нешто вредно читања, и тада ја постајем, по његовом мишљењу и уверењу, главни и одговорни кривац за то.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: HORROR VACUI

Седиш за столом и чекаш да ти сине. Не знаш шта тачно, али, кажу људи, кад дође онда ћеш знати. Ваљда. До тад гледаш у полице крцате књигама које си купио, али не и прочитао. Ових дана не стижеш, дешава се. Оних ранијих дана си био у фрци. Пре тога у трци, а између у некој хуци, буци и халабуци. Поглед ти се враћа на папир пред тобом и оловку зарезану за будуће измене.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лана Коша: ПОСЛЕДЊИ

1918.

Постао сличан снегу…не, попут господара снега, гледам свог господара како се удаљава, како нестаје…Господе, кад бих само знала с речима, као он са светом…

Превртао сам свешчицу у рукама, хтео сам да окренем још неколико страница док су ми довикивали да пожурим, да имамо другог посла. Није лако с мртвима, а још мање са њиховим стварима. Када ми се друг обесио њега је било лако склонити, најтеже је било склонити ствари.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Симонида Лончар: СТУДИЈА СТАРЦА ИЛИ РОЂЕНДАН БЕЗ КОСТИЈУ: УСМЕНА, ФУГО-ДИДАКТИЧКА ЕПИСТОЛА

(Уводна поднаслов-напомена: прво јављање теме у оквиру фуге назива се дукс. Друго јављање зове се комес и почиње у суседном гласу, у тренутку завршетка дукса. Контрапунктска мелодија се назива још и контрасубјект и она хармонски објашњава тему која се јавља током комеса. Приповедач воли да претпоставља како је сваки глас  једна генерација, једна синхронија која произилази из лозе, дијахроније или тока времена, у току времена. Уочљиво је да лозе прошлих и будућих поколења понекад могу проговорити из једног човека или једног гласа.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Сања Митровић: ПУСТИПОЉЕ

Дан након њихове крсне славе, Бранимир Пијановић је убијен. Дошли су по њега мало после поноћи и одвели га, на очиглед пријатеља који годинама остају до касно у ноћ на Ђурђиц у њиховој кући, сеоског учитеља Ђорђа Селенића и његове жене Виде. Нико од присутних није тражио објашњење. Они се не питају за оправдања, а за све за шта су им потребна, пронађу их. Бранимир Пијановић, са капије, викнуо је најстаријем сину да не заборави да ујутру покупи његове чизме од обућара.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Цветићанин: ДА ЛИ ТЕ ЈЕ ВЕЋ ПРОГУТАО БРДСКИ МРАК?

Како то да се деца готово увек враћају ономе што их је уплашило, да поново причине ту импресију свом малом организму. У микроврућици репетативно упијају страшне приче за плашљиву децу. Страх је тако велика вучна сила, а детињство јој се не одупире. Мозак и тело су у комплетнијем сагласју у дечјем стадијуму него што ће икада више бити.

Начинимо инверзију тока мисли и усредсредимо се на могућност да је страховање почетни основ сваке вере, а не осећај љубави.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]