Palčica: Nebo nije granica (Stvarnosna proza / Autofikcija, tok svesti)

Mrak se spustio veoma brzo, tako da mi to nismo ni primetili. Neopaženo, svetiljke na ulici su se upalile obasjavajući crnu noć dok su sitne kapi kiše klizile niz prozore, udarajući u ritmu lagane muzike koja je dopirala iz susedne sobe. Na trenutak opazih kako je magičan prizor zamutio moj pogled i posumnjah da možda snivam ceo taj dogadjaj.

Gde sam ja to? Da li je dan ili je noć? Protrljah rukama oči koje su me pekle od sumornih snova koji su me mučili nekoliko sati proteklih tako brzo ali opet mučno…Ukočeni vrat vratio me je u realnost, zadavajući mi bol koji je bio gotovo nepodnošljiv u tom trenutku. Slike i misli počeše da naviru i vršljaju po mom mozgu praveći čitav repertoar sećanja koja su dolazila zajedno sa hladnim vetrom koji je dopirao sa poluotvorenog prozora. Shvatih gde se nalazim, na odmoru, mada neodmorena, u krajnjem slučaju veoma iscrpljena, što od dugog i mučnog puta to od promene klime i vremena koje se po svemu razlikovalo od onoga na koje smo navikli. Osetih se nekako učaureno i zarobljeno pa odlučih u istom momentu da izadjem na vazduh, sama, i razgledam mesto na koje smo doputovali. Zemlja mraka, leda, snega, sa nebom punim zvezda koje su izgledale kao posute prašinom koja se caklila, oduze mi dah.

Koračala sam polako i bojažljivo dok je sneg škripao pod mojim nogama i dok su mi oči bile uprte u nebeski svod koji je delovao beskonačan i stapao se sa kućama koje su odisale toplinom. Blago osvetljenje dopiralo je iz malenih ali udobnih kućica koje su besramno odavale svoju unutrašnjost svakome ko bi prošao pored njih. Sneg poče da pada još jače a po hladnom licu mi je vetar nanosio pahulje koje se tope kako mi ga dotaknu. Zima koja je okovala predeo ne može se porediti sa toplinom koja se rodila u mom srcu, obuze me osećaj koji nikada do sada nije, i nadjoh se sama, u svojim mislima, na mestu koje mi je izgledalo kao ono iz mojih najlepših snova, kao iz bajki i priča koje su nekada davno napisane…

Dani prolaze tako brzo, ni ne trepneš, a već je mrak ponovo, tek sklopiš oči, a zraci sunca koji su se tek promolili stidljivo kroz oblake već su zašli za horizont…Svetlost je izvan našeg vidika. Tik-tak. Već su prošle tri nedelje. Sedim u udobnom i toplom sedištu i gledam kako se sjaj sunca meša sa plavim oblacima od pene dajući im hiljade rozih tonova koji su se razlivali u beskonačnost. Zažmurih. Poslednje čega se sećam je mrak. U tom mraku desilo se čudo, drugačije se ne može opisati dogadjaj koji se odvio te decembarske prehladne noći.

Stajali smo sami, na zaledjenom jezeru koje je obećavalo da neće pući pod našim nogama.

Ruku mi je stezao jako, kao da ću nestati svakog trena. Led je tiho pucketao pod našim nogama a jato ptica preletelo je tik iznad nas. Uhvatih mu srećan ali zabrinut pogled na mom licu i oči nam se susreše na trenutak. Tada se na nebu ukazala svetlost. Jarka boja razlivala se po nebu i plesala praveći pokrete koji su bili gotovo baletski. Pomislih kako ne postoje reči koje bi opisale momenat koji proživljavam. Euforično, moje srce zakuca kao nikada do sada, i još tada, znala sam, da se sve to neće moći nikada vratiti. Otvorih oči, i ponovo se nadjoh u onom udobnom sedištu, vraćajući se kući, ali sa jednim delom sebe manje, on beše ostao na onom mestu…

Published by