Palčica: VALOVI (Kralj pehara, Četvorka pehara, Ljubavnici)

  

Bio je to jedan sasvim običan dan, ustao je rano, poljubio svoju suprugu, i laganim korakom, poletan, pun svežine i elana, pošao na posao. U glavi je posedovao čitav scenario, prvo će otići na posao, odraditi svoju smenu, imaće pauzu, ješće…Kako da se ponovo pojavi na tom mestu na kome sve kolege toliko insistiraju da ručaju. Oči one mlade devojke nikako mu ne izbijaju iz glave ovih dana. Sve je bilo u potpunom skladu, ali ipak, desilo se…Dozvolio je sebi da pusti malo mašti na volju i eto, ponovo se desilo da odluta predaleko i sada ne sme dalje, inače će pravo u provaliju.. Razmišljao je tako dugo, satima, dok se vozio, dok je gledao tv, dok se kupao…koliko prosečan život vodi. Uspešan djak, mlad zaposlen, oženjen za svoju prvu ljubav iz srednjoškolskih dana. I onda sve to jednoga dana da sruši nešto tako malo i tako nebitno. Razmišljao je o njenoj kosi, zamišljao kako mu prsti dodiruju njene male uvojke, kako ga gleda tamnim očima boje kestena. Od svega toga stvarala mu se knedla u grlu i znao je da je to sasvim nemoguće, znao je da je sve to samo jedna obmana uma. Jednog dana razmišljao bi krajnje racionalno, kao zreo čovek u svojim ranim tridesetim, a već drugog kao zaljubljeni tinejdžer, kao ludak koji je sišao sa uma. Zamišljao je zatim kako odlazi, kako ide ka njoj, priznaje joj sva osećanja koja gaji prema njoj, kako baca u vodu sve što ima, i odlazi u nešto sasvim nepoznato. A onda se setio ko je on, ko su ljudi oko njega. Niko mu nikada ne bi sve to oprostio. Šta bi rekli ljudi…Niko za ovo nikada ne sme da sazna. Ovo je nešto toliko čisto toliko neiskvareno, postoji samo u njegovim mislima, i tamo bi najbolje bilo da i ostane. Prolazili su dani i ništa više sem toga. Sve ostalo nije prolazilo, ni njegove misli o njoj, ni njegov dosadan život. Dani su se nizali uporno mu se smejući u lice, i njemu i njeogovoj neodlučnosti koja je rasla zajedno sa tugom u njegovim očima. Postao je veoma osetljiv, osetljiv na boje, na zvukove, na mirise. Sve je osećao duplo, jako i zavodilo ga je sve što bi ga iole podsetilo na nju. Onda bi ponovo počeo da mašta, prepuštao se umetnosti da ga nosi zajedno sa svojim prokletim snovima. Više nije bio kralj svog života, bio je samo lutalica u moru dešavanja koja su ga gušila i od kojih je želeo da pobegne što pre moguće ne bi li se osamio i tu pronašao ono za čime je ceo život žudeo. Ali ni to nije ostalo neprimećeno, ljudi oko njega shvatili su da se sa njim nešto dešava, da nije isti kao što je bio, da se izmenio iz korena, gotovo da ga više ništa ne zanima. Pritisak je bio sve veći, a odluka je morala biti doneta. Nije li to najgora moguća dilema koju čovek može da ima? Mislio je u sebi dok mu je mačka predela u krilu. Ona ga nikada ništa ne pita, nikada ništa od njega ne traži i potpuno se razumeju, u potpunom su skladu, baš kao on i ona devojka u njegovoj glavi. I onda se ponovo seti svega, dok mu pitanja cirkulišu kroz glavu iznova i iznova. Našao se u začaranom krugu svakodnevnice. Našao se u paklu, počinje da veruje da je njegov život zvanično postao pakao, kako za njega, tako i za njegovu ženu. To veče zaspao je na kauču zajedno sa mačkom…Sanjao je nekakve šoljice, bile su prepune i nije mogao da ih sve zadrži u rukama. Jednu je ispustio a iz ostalih je iscurelo po malo vode. Probudilo ga je sunce koje mu je sijalo u oči. Iz kuhinje je dopirao miris neke ukusne hrane koja mu je otvorila apetit, i krenuo je automatski ka njoj. Tamo je stajala njegova žena, obučena u belu letnju haljinu, praveći doručak i smešeći mu se dok izgovara: “Dobro jutro!”. Tada je shvatio da je on sam svoju sudbinu već izabrao. Nije postojao moralan način da se od nje pobegne, nije postojala utopija koja bi za njega bila prava, nije postojalo mesto na planeti koje bi mu donelo sreću ako izabere da sve to što ima ostavi…On je bio prosečan čovek, sa prosečnim životom. Iako svaki put kada bi odlučio da odluta, činio je to na onom mestu, u svom malom kutku mašte, sa onom devojkom, za koju bi dao sve, a opet ništa, jer je mašta ipak, samo mašta… Ostajao je svako veče, budan sam do kasno, deleći samoću sa njom, koja je dolazila u valovima. Ona bi ga obasipala uvek u malim i slabim naletima, a opet tako snažno i jako, tako da potresa sve u njemu, I osetio je tako, u prolećnim toplim večerima, valove nje i samoće, kako boje njegovo vreme, polako se povlačeći i ostavljajući za sobom samo tragove onoga što je nekad bio.

Published by

One thought on “Palčica: VALOVI (Kralj pehara, Četvorka pehara, Ljubavnici)

  1. Dok sam čitao imao sam utisak da će se glavni junak odlučiti da bude sa tom devojkom stvarno, zbog treće karte, jer priča u početku samo pokušava da spoji sve tri karte u celinu. Međutim to se ne dešava i to je odlično, jer bi kraj bio predvidljiv. Deo sa snom je odličan, a zbog toga što priča nosi naslov „valovi“ očekivao sam mnogo više lucidnosti u samom izrazu autora. Dakle kada bi nas i sam stil pisanja uputio na raspoloženje lika i njegove misli, priča bi bila mnogo bolja. Svakako mogu pohvaliti maštovitost, s obzirom da je korišćeno malo građe i to što su potencijali te građe dobro kombinovani.

Comments are closed.